Jedno od najčešćih pitanja koja su mi postavljana poslednjih meseci od strane medija je „kako će izgledati Memorijalni centar?“. Moj odgovor je da će izgledati isto onako kao i dijalog iz kog se bude izrodio.
Najšira javnost imala je nedavno prilike da se upozna sa našim arhitektom koji već godinama živi i radi u Finskoj Bratislavom Toškovićem, kada je u medijima osvanulo više priloga u kojima je on predstavljen kao član Multidisciplinarnog tima i Radne grupe, koja je zadužena za kreiranje budućeg memorijalnog centra u znak sećanja na tragediju u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu. Birani rečnik, obazrivost u govoru i poentiranje onoga što je zaista važno u razmišljanju o traženju rešenja za suočavanje sa ovom bolnom problematikom, demonstriraju uverenje našeg sagovornika da je arhitektura proizvod dijaloga. U ovom razgovoru dotakli smo se svih tema koje potresaju beogradsku i srpsku javnost, od Memorijalnog centra do Beograda na vodi, Generalštaba do očuvanja kulturnog nasleđa i koraka koji vode ka rešenjima koje će društvo učiniti inkluzivnijim, tolerantnijim i održivijim.
U Beogradu pa i širom Srbije moderno zamenjuje staro, često na račun uklanjanja vrednog kulturnog nasleđa. Kako bi ste nam na nekoliko primera vašeg rada u Finskoj mogli približiti načine na koje je moguće pomiriti jedno sa drugim?
Beograd vidim kao jedno veliko pulsirajuće dinamično polje u kojem se neprestano gradi i ruši, često nepotrebno. Sve to je rezultat nekih dijaloga koji se na kraju materijalizuju i nazivaju arhitekturom. Kvalitet arhitekture samo je odraz kvaliteta dijaloga iz koga je ona izrasla. Nije dovoljno to što imamo izvrsne arhitekte ako njihova pozicija u tom dijalogu nije dovoljno snažna. Zato nam se dešavaju Beograd na vodi i Slavija, Sajam, Generalštab i Expo2027 koji ako sam dobro obavešten projektuju strani arhitekti umesto da pokažemo svetu kakvu klasu mi posedujemo.
Održivost je u Finskoj postala ključna reč u svim ozbiljnim diskusijama a tu se misli na ekološku, kulturnu, ekonomsku i socijalnu održivost. Kulturnu održivost vidim kao jedan od najvažnijih aspekata održive gradnje. Ona nastaje u procesu obnove, ravitalizacije ili prenamene, kada rastu kulturni slojevi i priča o kući se nastavlja. Rušenje je poslednja opcija.
Kada arhitektonske forme nadžive svoje originalne funkcije otvara se put za kreativnu prenamenu. Naizgled ograničavajući faktori zapravo otvaraju put ka inovativnim rešenjima i predstavljaju seme novog, jedinstvenog identiteta. Na taj način ogromna industrijska hala može se pretvoriti u mali unutrašnji grad za 800 stanovnika a beskrajni mračni hodnici u razgranat sistem malih uličica i sunčanih pjaceta sa kafićima i kioscima. Koncept „unutrašnjeg grada“ smišljen je kao osnovna ideja pobedničkog konkursnog projekta za rekonstrukciju i prenamenu stare fabrike telefona „Ericsson” u savremeni i inovativni poslovni prostor. Nakon uspešne realizacije sledila su još dva realizovana projekta sa sličnim programom: „Metso Automation“ i „ABB Strömberg Park“. U rasponu od preko 20 godina, koncept unutrašnjeg grada je dokazao svoju postojanost i svoj bezvremenski karakter kao novi žanr u arhitekturi. Sve to bi izostalo u slučaju da su postojeći objekti bili srušeni i na njihovom mestu nikli novi.
Beograd vidim kao jedno veliko pulsirajuće dinamično polje u kojem se neprestano gradi i ruši, često nepotrebno.
Kao uspešne primere kreativne prenamene u Beogradu pomenuo bih Beton halu i Silose na dunavskom keju.
Rekonstrukcija i prenamena objekata pod zaštitom je posebna kategorija i bazira se na pretpostavci da se ta zaštita i poštuje od strane svih učesnika u projektu. U Finskoj se to nikada ne dovodi u pitanje već se podrazumeva.
„Tilkka “ je bivša vojna bolnica u centru Helsinkija, biser finskog belog funkcionalizma iz 1936, ikona nacionalne nezavisnosti. Nakon sedamdeset godina postojanja bolnica je prestala da funkcioniše. Nastala je paradoksalna situacija gde funkcionalistički objekat projektovan po principu „Form follows function” ostaje bez svoje originalne funkcije a svaka nova funkcija mora da se prilagodi njegovoj formi jer je ona kulturno dobro pod najvećim stepenom zaštite. „Tilkka ” je nakon četiri godine dugog i u svakom pogledu izuzetno zahtevnog procesa projektovanja i realizacije uspešno pretvorena u centar za negu starih lica sa svim pratećim medicinskim uslugama – „Function follows form”.
Opcija očuvanja postojećih objekata čak iako nisu kulturno nasledje ima i svoju ekološku dimenziju.
U ekološkom smislu najbolji materijal je onaj koji se ne proizvodi i zato je rušenje zgrade uvek poslednja opcija. Treba raditi na rušenju i obnovi našeg načina razmišljanja, a ne zgrada.
U Finskoj postoji snažna kolektivna svest o globalnom značaju zelene gradnje i sve aktivnosti vezane za nju postaju sve bolje sinhronizovane. Na primer, program klastera cirkularne ekonomije u Helsinkiju promoviše inovacije i poslovanje u skladu sa cirkularnom ekonomijom okupljanjem aktera u građevinskom sektoru.
Upravo radim na projektu rekonstrukcije poslovnog objekta iz sedamdesetih. Objekat ima 600 prozora koji ne ispunjavaju energetske zahteve današnjice i iz tog razloga moraju biti zamenjeni. Obično bi stari prozori bili transportovani na lokaciju za reciklažu ali smo odlučili da ponovo koristimo sve staklene ploče tako što ćemo ih integrisati u unutrašnjost objekta u obliku pregradnih zidova. Eksterijer postaje enterijer.
Ako bismo se prema zgradama odnosili kao prema ljudima imali bismo kvalitetniju izgrađenu sredinu.
Da li je bilo teško uneti novi način razmišljanja u finsku arhitekturu, koji ste doneli sa sobom?
Jedino što sam sa sobom doneo u Finsku su iskrena ljubav prema profesiji i ambicija a sve ostalo nakon toga bilo je samo kombinacija istrajnosti, motivacije, pravilne komunikacije i osećaja za trenutak. Ako sam na bilo koji način doprineo finskoj arhitekturi onda se to desilo spontano i nehotično jer projektovanju pristupam intuitivno.
Dve srećne okolnosti bile su od presudnog značaja za moju 36 godina dugu profesionalnu karijeru u Finskoj: mogućnost stvaranje u kontinuitetu i unikatni projekti.
Ja kreiram mesta – svakom projektantskom zadatku pristupam kao prilici da stvorim novo prepoznatljivo mesto kojem arhitektura daje značenje: identitet koji se pamti i iznova poziva na razmišljanje. Tako svaki izvedeni projekat koriguje mali piksel u univerzumu i svet za toliko postaje bolje mesto.
Svaki objekat koji sam projektovao nerazdvojan je od svog konteksta i to ga čini posebnim, ali, u isto vreme, on sadrži i neke univerzalne vrednosti koje prevazilaze fizičke granice lokacije, vrednosti koje kao misaoni model mogu biti transponovane u neke druge kontekste.
Šta bi ste od tog razmišljanja preneli u Beograd?
Arhitekturu doživljavam kao poziv na igru. Igra stvara novu stvarnost, menja našu percepciju vremena i mesta.
Moj način razmišljanja nije uslovljen kontekstom ali dva konteksta žive u meni simultano, definišu me kao čoveka i kao arhitektu, “golicaju“ mi maštu i nagone na samoispitivanje. Ovo je 2019. godine rezultiralo izložbom „Paralelna mesta“ gde su izloženi projekti personifikovani fragmenti mog tridesetogodišnjeg stvaralačkog opusa koji „lutaju” Beogradom praveći „selfije”. Reč je o konceptu izmeštanja 11 objekata iz njihovog matičnog konteksta u Finskoj na različite lokacije u Beogradu, na taj način nudeći svež i provokativan pristup razmišljanjima o odnosu arhitekture i konteksta.
Koliko je danas za arhitekte važno da imaju interdisciplinaran pristup i kako to ostvarujete u svom timu?
Arhitektura se bazira na timskom radu. Interdisciplinarni pristup je oduvek bio primenjivan u arhitekturi ali duh vremena u kome živimo još više potencira njegov značaj. Intenzitet promena, količina informacija, održiva gradnja, BIM, AI, participativni dizajn, service design i mnogi drugi aspekti uneli su u proces projektovanja nove komponente koje odgovorni arhitekta kao glavni koordinator mora imati u vidu. Olla Architecture zapošljava 50 profesionalaca raznih profila. Timovi se formiraju veoma fleksibilno u zavisnosti od projekta i svaki član tima je svestan svog zadatka.
Srbija je nažalost jedna od zemalja koja se suočila sa teškom tragedijom ubistva dece, oko čega su se između ostalog rasplamsale i brojne diskusije kada govorimo o sudbini tog prostora. Kako vi vidite ulogu arhitekture u komuniciranju takvih veoma traumatičnih tema?
Arhitektura ima jednu od ključnih uloga jer arhitektura je povrh svega dijalog.
Ovo je velika tragedija koju nije lako savladati i procesuirati. Stvorena je bolna tačka u tkivu grada a gotovog recepta za njeno lečenje nema. Radi se o globalnom fenomenu sa lokalnim karakteristikama jer svaki tragičan dogadjaj je priča za sebe koja zahteva duboko razumevanje konteksta i transparentnu komunikaciju kako bi se došlo do odgovora na sva pitanja koja nas muče, a to je zašto nam se desila ova tragedija, kakve su posledice i šta treba da promenimo i kod sebe i u društvu da nam se ovakve stvari ne bi dešavale.
U tom cilju roditelji ubijene dece su inicirali formiranje Multidisciplinarnog tima koji će sprovesti opsežne konsultacije s ciljem pripreme preporuka i predloga konkretnih mera radi uspostavljanja Memorijalnog centra, formulisanja uslova međunarodnog idejnog arhitektonskog konkursa za Memorijalni centar i izbor najboljeg rešenja. Vlada republike Srbije je podržala ovu inicijativu i obrazovala Radnu grupu koja je u obavezi da ove preporuke i mere implementira i sprovede kroz svoje resore.
U Finsku sam doneo iskrenu ljubav prema profesiji i ambiciju a sve ostalo nakon toga bilo je samo kombinacija istrajnosti, motivacije, pravilne komunikacije i osećaja za trenutak. Ako sam na bilo koji način doprineo finskoj arhitekturi onda se to desilo spontano i nehotično
Pokrenut je jedan veoma kompleksan proces javnog dijaloga čije ce otelotvorenje biti nova ambijentalna celina koju sačinjavaju škola i Memorijalni centar. Zadatak Multidisciplinarnog tima čiji sam član je da stvori okvir i smernice, program međunarodnog arhitektonskog konkursa i da učestvuje u njegovoj implementaciji.
Ali u ovom trenutku o Memorijalnom centru ne treba razmišljati kao o nekoj zgradi, o tome kako će ona da izgleda, kolika će da bude, nego kao o mestu kojim želimo da postignemo nešto više. Neće to biti samo mesto gde će se održavati sećanje na grozan događaj i decu koja su stradala, već mesto koje može da stimuliše društvo na razmišljanje i neguje kulturu sećanja.
Jedno od najčešćih pitanja koja su mi postavljana poslednjih meseci od strane medija je „kako će izgledati Memorijalni centar?“. Moj odgovor je da će izgledati isto onako kao i dijalog iz kog se bude izrodio.