Uspeli smo da temu rodne ravnopravnosti u javnosti predstavimo kao veoma važnu, što je rezultiralo drugačijim odnosom prema ovom pitanju. Danas ni na levom ni na desnom delu političkog spektra nema ozbiljnih aktera koji ovo pitanje nisu uvrstili u svoju agendu delovanja. Naravno u praksi mnogo toga tek treba uraditi da bi žene i muškarci bili ravnopravniji.
Od maja ove godine, mesto Poverenika za zaštitu ravnopravnosti je prazno. Na štetu koju je to nanelo, ukazivali su brojni stručnjaci i nevladine organizacije koje se bave temom diskriminacije. Dok čekamo da vlada postavi novog Poverenika, razgovarali smo sa Brankicom Janković, koja je u poslednje četiri godine bila na čelu ove institucije. Kolika je šteta učinjena neimenovanjem novog Poverenika, kaže Janković, zavisi od toga iz kog ugla se ona posmatra.
„Ne usuđujem da dajem takvu procenu, jer su građani jedini ti koji mogu da ocene koliko im je to stvaralo problema“, kaže Janković.
„U situaciji u kojoj se suočavamo sa rizikom ogromnih razmera i velikih nepoznanica, teško se može bilo šta realno procenjivati. Mogu samo sa sigurnošću da tvrdim da su građani od institucije uvek dobijali pravovremenu i efikasnu zaštitu od neravnopravnog tretmana u bilo kom vidu i oblasti, a posebno se efikasno radilo tokom pandemije, kada se niko u instituciji nije štedeo, već radio sve što je bilo u našoj moći da pomognemo kome treba i u što kraćem vremenu jer zakonski rok od 90 dana i procedure nisu od koristi u vanrednim okolnostima, kada je ljudima ugroženo zdravlje ili otežano svakodnevno funkcionisanje. Ja sam pored redovnog posla kontinuirano volontirala u Crvenom krstu Srbije“.
Da li smatrate da će se pitanje izmene zakona kojim bi se sprečilo da se ovakav problem ponovo pojavi biti među prioritetima vlade?
Možda ne u ovom trenutku svima na prvom mestu treba da bude javno zdravlje i očuvanje života građana, i naravno očuvanje našeg zdravstvenog sistema, ali verujem da takva volja i dalje postoji i da će pitanje biti rešeno u narednom periodu.
Koliko je ova institucija od osnivanja i tokom vašeg mandata uspela da promeni situaciju kada govorimo o diskriminaciji žena?
U velikoj meri, moja je ocena, zasnovana na argumentima kojima to mogu potvrditi – veliki broj uspešno rešenih pritužni građana/ki, a uspeh podrazumeva da su uvažene i primenjene preporuke Poverenika za otklanjanje povreda prava i da je diskriminacija u velikom broju individualnih slučajeva otklonjena. Bilo je slučajeva da građanka samo nagovesti da će podneti pritužbu instituciji i da potencijalni disktiminator odustane. Uspeli smo takođe da ovu temu u javnosti predstavimo kao vrlo važnu, što je rezultiralo jednim drugačijim odnosom prema rodnoj ravnopravnosti, iako je situacija naravno daleko od idealnog stanja.
Moramo sačuvati pravo da same odlučujemo o svom telu i zdravlju, i biti spremne na veliku borbu – nema argumenata u prilog drugačlijem mišljenju, jer to je ogromno civilizacijsko dostignuće u pogledu ženskih ljudskih prava
Evropska komisija je 5. marta predstavila Strategiju za rodnu ravnopravnost za period 2020-2025. godine. Šta su najvažnije preporuke koje bi trebalo i sami da usvojimo?
Srbija je po ovom pitanju na dobrom i evropskom putu, i u našim strateškim dokumentima se takođe nalaze gotovo identični ciljev/prporuke, kao i u evropskom dokumentu, što je sasvim očekivano s obzirom da smo čvrsto na putu evropskih integracija. Činjenica je i da nijedna država članica EU do sada nije postigla ravnopravnost žena i muškaraca. Napredak je spor, kako se i navodi u pomenutom dokumentu, dok rodne razlike i dalje postoje, najviše u oblasti zapošljavanja, platama, nezi i penzijama. Da bi premostila te praznine i omogućila Evropi da u potpunosti iskoristi svoj potencijal u poslu, politici i društvu, Strategijom su i definisani ciljevi koji se odnose na zaustavljanje rodno zasnovanog nasilja ( 33% žena bilo žrtva fizičkog i / ili seksualnog nasilja, dok je 55% bilo seksualno uznemiravano), rušenje rodnih stereotipa, ukidanje razlika na osnovu pola na tržištu rada, postizanje jednakog učestvovanja u različitim sektorima društva, borba protiv razlika u zaradama (prosek na nivou EU je 16%)i penzijama na osnovu pola, ukidanje razlika na osnovu pola u oblasti nege i postizanje rodne ravnoteže u donošenju odluka i politici.
Mnogi smatraju da je sa Covid 19 poništeno sve što je postignuto borbom feminističkog pokreta? Šta se po vašem mišljenju desilo sa ravnopravnošću žena u ovom periodu?
Realna slika je nešto složenija u praksi i ima dve strane medalje, kao i sve u životu – sa jedne stravne mere prevencije i zaštite od virusa, posebno razne restrikcije koje opterećuju ekonomiju dovele su do gender gap u pogledu posledica u mnogim oblastima ,posebno u privredi i mnogo su više pogođene žene. Ne može se prepričati težina života i rada od kuće, uz istovremenu brigu o većini članova porodice, uz dodatne higijenske mere prevencije.
Ako se tome doda i on line nastava za decu – žene koje su imalu takvu vrstu obaveza podnele su ozbiljan teret, ako se pre toga nisu izborile za ravnopravnost u privatnoj sferi koja se uglavnom potcenjuje u agendi ravnopravnosti. Druga strana medalje pokazala je zapravo koliki su i kakvi kapaciteti žena i podsetili plitičke aktere koliko su žene vredan resusurs društva. Pogledajte danas našu političku scenu – ona istinski odražava stanje u pogledu ravnopravnosti žena.
uvek govorimo o tome koliko je žena u politici, ekonomiji, sportu. „Covid 19“ je ogolio jednu drugu temu o kojoj malo pričamo – koliko žene više rade kućne, neplaćene poslove, koji su potpuno potcenjeni
Da li smo propustili da se dovoljno bavimo nasiljem u porodici tokom ovog perioda?
Propuštalo se mnogo toga i kod nas i u svetu, pre svega mislim na znanja o virusu i povećanje kapaciteta za različite vrste vanrednih situacija – mogli smo sigurno još više da učinimo na suzbijanju širenja zaraze i da isprobamo naše sisteme za neke nove nedaće koje nas verovatno neće u budućnosti zaobilaziti. To se odnosi i na nasilje nad ženama, ali opet koliko je i bilo realno da se posebno posvetimo tom pitanju u vanrednim okolnostima.
Pre treba posvetiti dovoljno pažnje i odvojiti dovoljno resursa u redovnom stanju da vidimo gde nam još škripi u sistemu zatite, koji je značajno unapređen u proteklih nekoliko godina, ali valja raditi, najviše na prevenciji i izmeni kulturnih obrazaca. Dobro je što imamo lidere u javnom životu, doduše retke, spremne da šalju jasne poruke o nedopustivosti nasilja i obavezi države da pruži zaštitu.
U mnogim zemljama jačaju pokreti za zabranu abortusa. Može li se po Vašem mišljenju i u Srbiji desiti tako nešto?
Svuda se sve može desiti. Pametan čovek/žena nikada neće reći da je nešto kod nas nemoguće – ako su nešto ljudi negde načinili. To bi morala biti crvena linija udara na ženska ljudska prava. Moramo ih braniti svim sredstvima, u slučaju potrebe. Moramo sačuvati pravo da same odlučujemo o svom telu i zdravlju, i biti spremne na veliku borbu – nema argumenata u prilog drugačlijem mišljenju, jer to je ogromno civilizacijsko dostignuće u pogledu ženskih ljudskih prava, i ne smemo dozvoliti, ni po koju cenu, da nas sutra devojčice upitaju šta ste to uradile, kako ste se vratile vek unazad. Koji je to autoritet koji bi smeo da nas ubeđuje u suprotno?
