Brankica Janković, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti

Dosledna primena zakona, jačanje lokalnih kapaciteta, rad na promeni svesti u pristupu prema problemima sa kojima se nose žene – sve su to važni koraci ka promeni kulturnog koda koji kreira rodne stereotipe i žene gura ka nejednakosti.

Uprkos brojnim naporima i pomacima žene se i dalje predstavljaju kao domaćice zadužene za vaspitanje dece a muškarci kao uspešni poslovni ljudi, sportisti, vlasnici automobila. Ovi čvrsti modeli patrijarhata koji su duboko ukorenjeni i koji po svako cenu žele da očuvaju tzv „čuvari tradicije“dobili su na žalost „vetar u leđa“ tokom pandemije. Sa Brankicom Janković poverenicom za rodnu ravnopravnost razgovarali smo tome kako sa novom energijom ući u dugoročnu borbu za prava žena.

„Pandemija sa kojom smo se suočili pre skoro dve godine, donela je velike i brojne promene u gotovo svim segmenima života – promenjen je način na koji radimo, deci je promenjen način na koji se obrazuju i idu u školu, promenjene su naše socijalne navike i sve to skupa uticalo je na čitavo društvo“, kaže Janković. „Na žene međutim značajno više, jer su žene podnele, a i dalje podnose, veći teret zdravstvene krize. Statistike kažu da je takva situacija čak u dve trećine slučajeva, a rodna nejednakost postala je očiglednija i na poslovnom i na privatnom planu – žene su kao i muškarci radile od kuće, ali su uz to mnogo češće i mnogo više nego muškarci bile zadužene i za onlajn školu i za kućne poslove. Taj pritisak za mnoge žene bio je preveliki“

S druge strane, napominje naša sagovornica, visoku cenu pandemije platile su i žene čije su profesije tokom krize bile naročito važne – medicinske sestre, doktorke, prodavačice u marketima, učiteljice, i negovateljice. Ne treba zaboraviti žene žrtve nasilja, samohrane majke, žene sa invaliditetom, Romkinje, one koje su radile u sivoj zoni, pa ostale bez posla.

I dalje je aktuelan rad od kuće, a on je posebno izazvao polemike jer je doveo do porasta neplaćenog rada žena koje su se našle u situaciji da brinu i o deci i bolesnim i o zadržavanju svoj posla. Koliko su javne politike uopšte bile osetljive na ovakve situacije?

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ove godine je uz podršku Evropske Unije, u okviru projekta WoBaCa, i zajedno sa estonskim poverenikom i gradom Hajdelbergom uradio istraživanje „Rodna ravnopravnost i ravnoteža između poslovnog i privatnog života“ i već prvo pitanje postavljeno ispitanicima koji imaju decu pokazalo je koliko je postizanje ravnoteže u slučaju žena teže i osetljivije pitanje. Većina žena, čak 82% ispitanih, kaže da je koristila pravo odsustva sa rada radi nege deteta, dok je to pravo koristilo tek 14% anketiranih muškaraca Takođe, žene i dalje provode mnogo više vremena starajući se o deci nego muškarci (npr. 33% žena 10-30 sati na nedeljnom nivou, 47% muškaraca do 10 sati). Međutim, slika se ipak menja i to pokazuju primeri Beograda i zapadne Srbije. U Beogradu muškarci mnogo više, nego u bilo kom drugom regionu Srbije, učestvuju u kućnim poslovima i brizi o deci, dok se s druge strane u zapadnim delovima naše zemlje vidi značaj međugeneracijske solidarnosti, pa roditelji u odgajanju dece, u mnogo većoj meri, nego u ostatku Srbije imaju podršku šire porodice.

Građani sa invaliditetom, žene, pripadnici romske nacionalne manjine, stariji, mladi, često nam se žale na bahatost ili nedopustivih ponašanja sa kojima se suočavaju. Zbog toga se bojim da će tolerancija postati jedna arhaična reč čijeg će se značenja retko ko sećati.

Ove godine smo dobili mnogoočekivani Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Sad kad su sa distancom od pola godine pogledate na tja propis, kako bi ste ga ocenili?

Rano je davati ocene efekata primene Zakona o rodnoj ravnopravnosti, jer je Srbija već napravila velike pomake u ovoj oblasti pre svega zahvaljujući primeni Zakona o zabrani diskriminacije i velikog angažovanja Poverenika. Važno je da donošenje zakona prati i angažovanje na terenu, neophodna je sistemska i kontinuirana podrška koja će ohrabriti žene da koriste sva prava koja imaju. Ni jedan zakon sam od sebe neće ukinuti ili smanjiti rodnu neravnopravnost. Ovi problemi imaju uporište u sterotipima i predrasudama koje su gajene decenijama i duboko su rasprostanjene u svim sferama društva.

Jedna od njegovih tema je i neplaćen rad žena. Da li je postojeći predlog zakona o radnom angažovanju zbog povećanog obima posla pravilno adresira još jedan zapostavljen rad kojim se pretežno bave žene?

Postojećim nacrt Zakona o radnom angažovanju zbog povećanog obima poslova našao se na meti brojnih kritika nevladinog sektora. Jedna od kritika odnose se upravo na podatak da se sagledavanjem poslova koje ovaj nacrt zakona obuhvata vidi da su to najslabije plaćeni poslovi i da ih većinski obavljaju žene. Tu se pre svega misli na poslove u oblasti ugostiteljstva i turizma, poslovima pomoći u kući i čišćenja stambenih zgrada. Postojeći predlog zakona donekle uređuje rad u ovim oblastima, koji je do sada uglavnom bio poznat kao “rad na crno”, ali su mehanizmi pravne zaštite daleko manji od onih koje ostvaruju radnici zaposleni na neodređeno vreme, što se odražava kasnije na položaj žena u starijoj životnoj dobi – visina penzije i dr.

Vi se već duže vreme fokusirate i na prava starijih žena. Zašto nam je trebalo toliko mnogo vremena da ih primetimo?

Godinama unazad institucija kojom rukovodim upravo ukazuje na to da stariji građani i građanke nisu i ne smeju se tretirati kao obaveza, teret i trošak društva. Čitav jedan Poseban izveštaj o diskriminaciji posvetili smo starijima, upravo da bismo definisali njihove najvažnije probleme i predložili rešenja. Naravno, da su starije žene u posebno osetljivom položaju, jer su izloženije nasilju – fizičkom, finansijskom, seksualnom, zanemarivanju, jer su često na margini, zaboravljene i same, ne znajući ni koja prava imaju i kako da ih ostvare. A mogle bi da budu, i to nam sve jasnije pokazuju, nešto sasvim drugo – savetnice mlađim ženama koje tek počinju svoju karijeru ili stvaraju porodice; mogle bi da budu volonterke u udruženjima, kao što čine i tako nastavljaju da doprinose društvu; imaju puno znanja te i dalje stvaraju nove vrednosti; Zato su starije žene prednost jednog društva i zato ih društvo mora uvažiti, obezbeđujući im dostojanstveno starenje uz puno poštovanje njihovih prava.

Ipak novu strategiju o starima još nismo dobili. Da li je to znak zanemarivanja ove populacije kada već šest godina čekamo na novi strateški okvir?

Nedonošenje strategije nije znak zanemarivanja starijih ali ona treba da se usvoji jer prati vrlo složene uslove demografskog i socio-ekonomskog okvira starosti i starenja, na šta kao institucija konstanto ukazujemo kroz preporuke. Toliko je demografska dinamika složena da razumem bojazan nadležnih u procesu izrade ovog dokumenta. Srbija deli sudbinu Evrope gde je svaki peti građanin stariji je od 65 godina. Republika Srbiji deli sudbinu Evrope i sveta – u našoj zemlji živi oko 1.400.000 stanovnika starijih od 65. sve više je starijih od 80 godina; gotovo je duplo više starijih žena ali i u ukupnom broju stanovnika je 180.000 žena više; u selu je trend depopulacije naročito izražen. Pomenuti podaci dovoljno govore o izazovima starenja i neophodnosti efikasnog delovanja svih nadležnih društvenih aktera. To svakako podrazumeva i donošenje nove strategije jer je stara istekla 2015. U tom kontekstu Poverenik za zaštitu ravnopravnosti svoju ulogu ne vidi samo kao posmatrača situacije već proaktivni i kredibilni partner svim državnim organima i organizacijama civilnog društva zbog čega pometi Poseban izveštaj o diskriminaciji starijih.

Lako je iz “beogradske fotelje” reći muž ne sme da vas bije, vi imate pravo na zaštitu, poslodavac ne sme da vas otpusti ako ste trudni ili da vas pita da li planirate da rađate, ali problem nastaje kada se te reči ne podudaraju sa njihovim iskustvom. Morate jednostavno da doprete do ljudi i da ih ohrabrite da veruju u sistem institucionalne zaštite.

Koliko je ta tema važna na globalnom novou upravo sam se uverelila učestvujući na Ministarskoj konferenciji o demografskoj otpornosti „Oblikovanje demografske budućnosti Evrope, putevi za napredovanje društva u svetu brzih demografskih promena” koja je održana u Sofiji.

Na drugoj strani dobili smo novu Strategiju rodne ravnopravnosti i Strategiju za borbu protiv rodno zasnovanom nasilja. Koliko ovaj strateški okvir može da pomogne da se bolje nosimo sa boljkama našeg i mnogih drugih društava?

Ni jedna strategija nije čarobni štapić koji će apriori rešiti probleme, ali jeste važan pravni dokumenti koji daju smernice za rešavanje problema, u svakom društvu pa i u našem. Zbog toga Poverenik u svakom Redovnom godišnjem izveštaju u preporukama mera navodi da je potrebno izraditi strateška dokumenta i akcione planove čije je važenje isteklo ili ističe (poput strategija prevencije i zaštite od diskriminacije, razvoja socijalne zaštite, prevencije i zaštite dece od nasilja, razvoja obrazovanja odraslih, društveno odgovornog poslovanja, strategije o starenju i dr), kako bi se osigurao kontinuitet u sprovođenju mera i aktivnosti. Dakle, strateški okvir jeste važan jer je on svojevrsna smernica za sprovođenje neophodnih aktivnosti u rešavanju problema ali ne znači da ako neka strategija ne postoje ili je istegle da treba sedeti i čekati.

I sami ste rekli da vam se građani vrlo često obraćaju zbog svih vrsta nepravdi, a ne zbog nečega što je po definiciji diskriminacija. Koliko smo od u ovom periodu napredovali ili nazadovali u toleranciji i poštovanju drugih?

Kada je reč o pritužbama i dalje nam se u najvećoj meri obraćaju građani sa invaliditetom, žene, pripadnici romske nacionalne manjine, stariji, mladi, koji se često žale i na bahatost ili nedopustivih ponašanja sa kojima se suočavaju. Zbog toga se bojim da će tolerancija postati jedna arhaična reč čijeg će se značenja retko ko sećati. Kriza je, kažu psiholozi sve pojačala – dobro je učinila boljim, a loše gorim. Sigurno je da smo postali solidarniji i humaniji, ali smo istovremeno sve netrpeljiviji i isključiviji. Otud taj utisak o nazadovanju tolerancije u društvu, što ipak nije eksluzivitet Srbije.