Akademik Vladimir Kostić, predsednik SANU

Koliko sam žučnih kritika Memoranduma čuo od ljudi (ne retko stranaca) koji bi kasnije stidljivo priznavali da ga nisu pročitali ili su ga samo ovlaš pogledali. Memorandum je kao neprozirni pokrov bačen preko SANU, pa se dugo, neoprostivo dugo nije moglo da vidi šta se ispod pokrova zaista dešava… Ukratko, Memorandum 2 je obična laž, izmišljotina ili… Ali, da se ne približavam teorijama zavere, koje mi, nepovratno intoksiciranom našom realnošću, deluju verovatno – radi se o laži, ali ne bez plana i zle namere – Vladimir Kostić

Iako u SANU kažu da su “promukli”  pokušavajući da objasne pozadinu “slučaja Memoradum” taj dokument, često citiran kao ključna referenca politike “Velike Srbije”, ostaje inspiracija političkih diskusija i danas, gotovo četiri decenije posle njegove pojave. Nedavno je “slučaj Memorandum” dobio i novi obrt u navodima političara iz Sarajeva da osim originalnog iz 1986. postoji i novi Memorandum 2, koji detaljnije razrađuje tajne planove srpske politike u Bosni i Hercegovini. U intervjuu za CorD Magazin, predsednik SANU Vladimir Kostić odbacuje navode šefice diplomatije BIH. Kaže da smatra da su  “intenzivne kulturne, naučne, političke i ekonomske veze sa Republikom Srpskom” uz iskreni rad na poboljšanju odnosa sa BiH, pitanje obaveze, a ne izbora.

Gospodine Kostiću, ulazite u veliki projekat rekonstrukcije Palate SANU u Knez Mihailovoj ulici. Kako će to zdanje izgledati za 2 godine, kada bi radovi trebalo da budu završeni?

Monumentalnu zgradu Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) u Knez Mihajlovoj ulici projektovali su 1912. godine arh. Аndra Stevanović i Dragutin Đorđević. Završena je međutim, 1924. godine. Akademija je od 1909. do 1952. godine bila smeštena u Brankovoj ulici u zgradi koja više ne postoiji – srušena je 1963. godine u skladu sa našim talentom da čuvamo krhke linije tradicije. Adresa SANU u Knez Mihajlovoj ulici broj 35 važi tek od 1952. godine.

Radi se o jednom od najzanimljivijih, a kao laik bih se usudio da kažem i najlepših beogradskih zdanja. Veoma često turisti sponatno ulaze u ulazne prostore SANU, snimaju i traže objašnjenja. Da budem maliciozan, ne malo puta sam osećao ljubomoru u potpitanjima o samoj zgradi naših inostranih gostiju. Poslednja ozbiljnija rekonstrukcija bila je pre više od pola veka – a zgrada, istina nešto sporije od onih u njoj, takođe stari. U par godina pre KOVID infekcije nju i programe koje je nudila je godišnje posećivalo 150000-200000 ljudi. Rekonstrukcija u kojoj su udela imali i naši članovi-arhitekte, a posebno akad. Milan Lojanica, treba da obezbedi još veću funkcionalnost postojećih prostora, da dopunski istakne otvorenost ove kuće. Posebna novina će, nadamo se, biti multinamenska sala u centralnom prostoru zgrade. Napominjem da se i bez nje u SANU godišnje održi preko 70 koncerata.

Imamo čvrsta uuveravanja da će rekonstrukcije biti, a ja bih dodao, ne samo zbog SANU, već i zbog Beograda i Srbije. Jedino sam malo skeptičan prema roku od 2 godine i rastužen činjenicom da najverovatnije sam neću doživeti novu verziju palate SANU.

Tokom Vašeg mandata na mestu predsednika SANU više puta ste slušali preporuke da je vreme i za modernizaciju obrasca funkcionisanja Akademije, za eventualni izlazak u susret novim naukama i prostorima u kojima ljudi postižu značajne rezultate. Kako teku diskusije na temu potrebnog stepena “konzervativizma” u Akademiji?

Zašto su ljudi u bukvalno svim nacionalnim akademijama vremešni? Pa iz prostog razloga što je za utvrđivanje i potvrđivanje vrednosti nečijih doprinosa gotovo po pravilu potrebno vreme. Veliki deo onoga što sam nazvao “poželjnim konzervativizmom” SANU, a važi za, čini mi se, sve nacionalne akademije, sastoji se u opreznosti i strpljenju. Odmah naslućujem opravdanu kritiku da je to mač sa dve oštrice i da, kada se pretera sa opreznošću i strpljenjem, greške mogu biti još veće.

Valjda ima puno onih koji misle da je najveći životni uspeh biti političar, ili, na stepeniku niže, biti razmatran za “eventualnog političara” – ne mogu nikoga naterati da mi veruje, ali ja ne mislim tako! 

Od 2016. godine u SANU traje diskusija po ovom pitanju. Tu pre mesec, dva održana je i Konferencija članova koja je razmatrala buduće puteve naše kuće, uz sada već previše ponavljani, naizgled paradoksalni moto da “samo onaj ko je spreman da se menja, ima prava da računa na kontinuitet i tradiciju”. Ne bi trebalo da prođe nezapaženo da je u odeljenju pod novim imenom Odeljenje umetnosti omogućen i realizovan prijem stvaralaca iz oblasti umetnosti koje do skora nisu primane u SANU, da su izabrani naučnici iz sfere IT tehnologija, da se razmatra promena same organizacione strukture i sl. Ima i unutar SANU onih koji misle da se klatno suviše odmaklo od “poželjnog konzervativizma” sa početka pitanja.

Svojevremno Vam je potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović uputila kritike da nedovoljno doprinosite, kao Akademija i Vi na njenom čelu, afirmaciji žena u nauci. Da li u SANU treba da ima više mesta za zene?

Kao prvo, u pravcu SANU, pa i njenih pojedinačnih članova, je lako i relativno bezopasno upućivati kritike, čak i kada o predmetu kritike ne znate mnogo ili, a bilo je i takvih slučajeva, ne znate ništa. Što ne znači da SANU treba da bude izuzeta od kritika. Kritika na koju se vi osvrćete je došla nekoliko dana pošto je Izvršni odbor SANU javno saopštio da su zbog činjenice da ni jedna kandidatkinja nije izabrana, rezultati izbora u ovoj kući “jednostavno nebranjivi”! Utoliko pre što je na ovim izborima bilo kandidatkinja izuzetnih naučnih i umetničkih kvaliteta u najopštijem smislu te reči i najširoj hijerarhiji kriterijuma. Što se tiče moje odgovornosti, pa i posledica takve odgovornosti, to je najmanji problem. Ona se lako može pokrenuti i akademici to znaju.

Ništa ne krijemo! U ovom trenutku, SANU ima samo 13 članica (10% radnog sastava), a čak tri od osam odeljenja čine samo muški članovi. I ova groteskna nesrazmera upravo je odgovor na vase poslednje pitanje. Nije opravdanje ni činjenica da je situacija slična u mnogim evropskim nacionalnim akademijama. Sama SANU treba da stvori odgovarajuće preduslove da se stanje prevaziđe (tih napora je bilo, i to ne malo, ali su se aktivnosti pokazale neuspešnim) – ne manje pogrešno bi bilo tražiti od SANU da bira po rodnim srazmerama ili listama.

SANU je pokazala veliko interesovanje za zabrinutost građana za pitanja zaštite životne sredine. To se naročito videlo u dva aktuelna slučaja, izgradnje minihidroelektrana u zaštićenim zonama prirode i projektu Jadar. Jeste li spremni da nastavite aktivnosti na tom polju?

Očito je da ćemo se do kraja intervjua posvađati! Vi govorite o aktuelnim slučajevima, minihidroelektranama i projektu Jadar, a zaboravili ste na primer, ulogu SANU u razmatranju eksploatacije nikla, genetski modifikovane hrane, problema vode, itd. Itd. Srećom, ostale su monografije posvećene ovim problemima kao svojevrsni dokazi i tragovi naših aktivnosti. Te aktivnosti se kontinuirano sprovode kroz rad naših odbora (npr. i onog posvećenog očuvanju naše prirode i sredine). Stoga je pitanje o našoj spremnosti unekoliko čudno – naučno sagledavanje ovih problema odavno je naš izbor i pravac neprekinutog delovanja. Ali, ili nismo bili dovoljno glasni I ubedljivi, ili nije bilo dovoljno onih koji su trebali i mogli da nas čuju.

Akademijij se ponekad zamera upravo odsustvo veze sa temama koje, uslovno rečeno, nisu nauka ili vrhunska umetnost. Vaši napori, kao predsednika Akademije, išli su, čini se u pravcu otvaranja akademije i za diskusije od značaja za svakodnevni život, na primer o javnom zdravlju, o dijabetesu, posledicama kovida…

Iznenadili biste se podacima šta su pre mene radili i uradili predsednici SANU, za čijim tragovima pokušavam da kaskam – ali, mi jesmo prvenstveno okrenuti odrednicama iz našeg naziva: nauci i umetnosti. Čak i ako se posvetimo “graničnim pitanjima” mi smo u obavezi da to činimo na osnovu naučne I umetničke metodologije i kriterijuma. A za početak, da biste uopšte znali šta sve SANU radi, zamoliću vas da jednom nedeljno posetite sajt SANU i pogledate program. Iznenadićete se!

Što se SANU tiče, u njenom Statutu dve jedine ustanove koje su poimenično navedene kao strateški partneri su Matica Srpska i Akademija nauka i umetnosti Republike Srpske. I tome smo iskreno bili posvećeni!

U periodu koji je prethodio aprilskim izborima Vi ste bili pominjani kao mogući predsednički kandidat. S druge strane, neke Vaše kolege dale su podršku kandidaturi Aleksandra Vučića. Jeste li se privikli na činjenicu da je politika neraskidivo vezana za SANU?

A za koga to, pojedinca ili instituciju, politika nije neraskidivo vezana? Čovek je na neki način vezan i za ono od čega tvrdi da beži ili da ga ne zanima. Od samog početka mi je bilo kristalno jasno, a ja sam u SANU od 2000. godine, da akademici imaju najrazličitije političke stavove, verovatno odslikavajući i različitosti koje postoje u društvu u kome živimo. Ako sam se zalagao za pravo na sopstveno mišljenje koje su mi radikalno negirali, sa kojim pravom bih ja drugima negirao pravo da misle drugačije i da to slobodno iskažu. Sa velikom radošću moram da konstatujem da su članovi SANU u nekoliko navrata ostali dosledni ideji autionomije i integriteta ličnog mišljenja, kao i prava da se ono iznese. I naravno, to je prošlo nezapaženo.

Svoju političku predsedničku “karijeru” sam mnogo, mnogo puta negirao, pa i ismejao – ali mi se očito nije verovalo. Valjda ima puno onih koji misle da je najveći životni uspeh biti političar, ili, na stepeniku niže, biti razmatran za “eventualnog političara” – ne mogu nikoga naterati da mi veruje, ali ja ne mislim tako!

Akademija je nedavno morala da reaguje na tvrdnje da je proizvela još jedan Memorandum, i da taj drugi deo, sadrži smernice za realizaciju projekta “Velike Srbije” u Bosni i Hercegovini. Šta Vi mislite o takvom prozivanju SANU u obraćanju javnosti ministarke inostranih poslova BiH Bisere Turković, povodom 30. godišnjice početka rata u Sarajevu?

Promukli smo u pokušaju da objasnimo okolnosti vezane za “slučaj Memorandum” 1986. godine. Ne da bismo nekoga naterali da drugačije misli, već da, ako misli, misli i na osnovu činjenica, o kojima smo inače spremni da razgovaramo i čujemo tuđe mišljenje. Koliko sam žučnih kritika Memoranduma čuo od ljudi (ne retko stranaca) koji bi kasnije stidljivo priznavali da ga nisu pročitali ili su ga samo ovlaš pogledali. Memorandum je kao neprozirni pokrov bačen preko SANU, pa se dugo, neoprostivo dugo nije moglo da vidi šta se ispod pokrova zaista dešava. Ali, to je detaljno i precizno obrazložio pokojni akad. Predrag Palavestra u svom tekstu “Gola fakta”. Međutim, malo koga je i to interesovalo.

Ukratko, Memorandum 2 je obična laž, izmišljotina ili… Ali, da se ne približavam teorijama zavere, koje mi, nepovratno intoksiciranom našom realnošću, deluju verovatno – radi se o laži, ali ne bez plana i zle namere. Uostalom, priču o Memorandumu 2, pa i 3, nije započela gđa. Bisera Turković. Sramno!  

Ovih dana aktuelizovano je pitanje položaja Republike Srpske unutar BiH, u svetlu sankcija presednici Željki Cvijanović i članu Predsedništva Miloradu Dodiku. Jednom ste rekli da Vas to pitanje zanima jer u RS postoji “ozbiljan, aktivni , delujući kulturni i naučni deo naroda od milion i po ili dva miliona ljudi”. Kako biste Vi odgovorili na pitanje koje se često postavlja zvaničnicima Srbije, a ticč se prave mere povezanosti Srbije i RS?

Najpre mala digresija. U razgovorima sa kolegama iz Republike Srpske saznao sam da se više ne radi o “million i po”, tj. da je i Republika Srpska žrtva panbalkanskog scenarija demografskog pada – i to je posebno bolno pitanje.

Nisam apologeta ni jedne politike, ali aktuelna vlast u Srbiji ne dovodi u pitanje celovitost Bosne i Hercegovine i principe na kojima je zasnovana. Održavati intenzivne kulturne, naučne, političke i ekonomske veze sa Republikom Srpskom, a pored toga i iskreno raditii na poboljšanju dobrosusetskih odnosa sa BiH, pitanje je obaveze, a ne izbora. Naravno, radi se o dvosmernom putu. Što se SANU tiče, u njenom Statutu dve jedine ustanove koje su poimenično navedene kao strateški partneri su Matica Srpska i Akademija nauka i umetnosti Republike Srpske. I tome smo iskreno bili posvećeni!

U onoj žestokoj polemici koju ste započeli na samom početku svoj mandata u SANU iznoseći stav o sudbini Kosova i Metohije, istakli ste da bi Srbija morala da se “zubima i noktima” bori za ono na Kosovu što predstavlja kultrnu, istorijsku pa i psihološku osnovu Srbije. Kako komentarišete pokušaje Prištine, čini se pomognute i iz dela međunarodne zajednice, da se kompromis o toj kulturno-istorijskoj baštini nađe tako što će se ona nazvati kosovskom umesto srpskom?

Kako se to i ponavlja u mom iskustvu i ovaj intervju polako preplavljuju politička pitanja. Stoga sam sada ja, politički analfabeta, prinuđen da ponovim da je svaka politička konstatacija u ovom razgovoru moja privatna i sasvim lična, kao prosečno obaveštenog građanina, i ni na koji način se ne može dovesti u vezu sa SANU.

Ova “geopolitička raskrsnica”, kako ste je nazvali, je možda i najveći tektonski poremećaj u Evropi za poslednjih 60-70 godina, a meni se kao laiku čini čak veći od pada Berlinskog zida. U toku je stvaranje grotesknih rascepa, ali i čvršćih integracija

Ali da se vratim na vaše pitanje! Radi se o agresivnom i loše prikrivenom licemerju. To je pre nasilna promena kulturnog, etničkog i verskog konteksta na jednoj teritoriji nego bilo kakav “kompromis”?  U SANU različitim aktivnostiima pokušavamo da delujemo upravo po ovim pitanjima. Delom promovišići našu baštinu na Kosovu i Metohiji (KiM) (da samo podsetim na kapitalnu izložbu i monografiju o našoj kulturnoj i umetničkoj baštini na KiM, u pripremi je izložba i tekstovi o Gračanici za sam kraj 2022. godine, kao i studija o demografskim kretanjima na tom prostoru, i još mnogo, mnogo toga). Pre nekoliko meseci smo imali konferenciju o međunarodnim modalitetima očuvanja ovih vrednosti na KiM, sa više desetiina kompetentnih predavača. Uskoro će izaći i zbornik sa njihovim radovima. Ko je hteo da čuje, imao je šta da čuje – ko bude hteo da čita, imaće šta da pročita. I nauči!

Isticali ste da evopski put smatrate najracionalnijim za Srbiju. U svetlu rata u Ukrajini, ponovo se govori o potrebi jasnog opredeljivanja Srbije za EU, koje podrazumeva udaljavanje od Rusije, a s druge strane, o mogucoj odluci same EU da ubrza proces prijema zemalja Zapadnog Balkana u clanstvo. Kako vidite tu geopoliticku raskrsnicu?

Kao pojedinac niisam promenio mišljenje. Ova “geopolitička raskrsnica”, kako ste je nazvali, je možda i najveći tektonski poremećaj u Evropi za poslednjih 60-70 godina, a meni se kao laiku čini čak veći od pada Berlinskog zida. U toku je stvaranje grotesknih rascepa, ali i čvršćih integracija. Strah me je da iznenađeni i zbunjeni, sa ideologiziranim problemom Buridanovog magarca, ne postanemo Evropski usamljenici.

Verujem da odluke koje će se donositi, ako se već ne donose, ne mogu biti prepuštene jednom čoveku, jednoj partiji, jednom društvenom segmentu – ovo su oni trenuci istorije kada je potrebno pribeći informisanoj (insistiram, informisanoj!) podeli odgovornosti za eventualno donete odluke između političkih aktera, organizacija, institucia I pojedinaca, koje ili koji imaju šta da kažu po ovom pitanju.