U sektoru osiguranja potrebno je modernizovati propise u skladu s praksom evropskih zemalja jer sadašnja rešenja ne prate promene koje su se u prethodnim godinama desile na tržištu, kao ni razvoj tehnologije
Uzimajući u obzir trenutno stanje u sektoru osiguranja, a vodeći se iskustvom u praksi evropskih zemalja, bilo bi celishodno da se delatnost osiguranja reguliše na drugačiji način, odnosno kroz tri različita zakona, i to Zakonom o nadzoru osiguranja, Zakonom o ugovoru o osiguranju i Zakonom o posrednicima i zastupnicima u osiguranju. Dok bi se Zakon o nadzoru osiguranja bavio, pre svega, odnosom između Narodne banke Srbije kao nadzornog organa i društva za osiguranje, kao i statusnim pitanjima, Zakon o ugovoru o osiguranju bi detaljno regulisao i definisao odnos između osiguranika i osiguravača, odnosno ugovorne obaveze između ovih lica. Najzad, Zakon o posrednicima i zastupnicima u osiguranju bavio bi se regulisanjem načina prodaje osiguranje posredstvom drugih licenciranih lica.
Na ovaj način bi se izvršilo usklađivanje s modernim trendovima kada je u pitanju delatnost osiguranja, jer sadašnji propisi ne prate promene koje su se u prethodnim godinama desile na tržištu, kao ni razvoj tehnologije. Izmenom propisa pojačala bi se zaštita korisnika usluge osiguranja, zaključivanje ugovora bi bilo jednostavnije i fleksibilnije, a došlo bi i do uvođenja novih instituta koji trenutno ne postoje u našem pravu.
Sa druge strane, svedoci smo sve večitih i učestalijih vremenskih nepogoda koje pogađaju teritoriju naše zemlje, ali i pored toga nije zabeležen značajni napredak u broju prodatih polisa osiguranja od elementarnih nepogoda i drugih katastrofa.
Država bi trebalo da se uključi, zajedno sa Udruženjem osiguravača Srbije, u podizanje svesti o značaju osiguranja od vremenskih nepogoda i klimatskih promena, a možda čak i kroz subvencionisanje dela premije
Kako bi se podigla svest o značaju osiguranja od vremenskih nepogoda i klimatskih promena, potrebno je pre svega utvrditi strategiju za povećanje ove vrste osiguranja koja bi imala za cilj da obezbedi da se, u slučaju nekog velikog štetnog događaja, znatan udeo šteta prenosi na društva za osiguranje. Za određenu imovinu bi se mogla uvesti obaveza ove vrste osiguranje, npr. državna i javna imovina i infrastruktura, a mogle bi se razmotriti i poreske olakšice za kompanije u cilju promovisanja osiguranja od prirodnih katastrofa.
Takođe, država bi trebalo da se uključi, zajedno sa Udruženjem osiguravača Srbije, u podizanje svesti o značaju ovog osiguranja i njegovoj promociji, a možda čak i kroz subvencionisanje dela premije.
I na kraju, ne smemo zaboraviti ni sektor lizinga. Naime, predlog je da se lizing kuće i društva za osiguranje izjednače sa bankama po pitanju poreza, odnosno da u slučaju otpisa potraživanja nisu u obavezi da dodatno plaćaju porez na dohodak građana ako su prethodno ispunjeni zakonom predviđeni uslovi.
Pored navedenog, Zakon o osiguranju imovine i lica bi trebalo uskladiti sa Zakonom o finansijskom lizingu, u smislu odredbi o pravu regresa Garantnog fonda po isplati štete prouzrokovane prevoznim sredstvom za koje nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju, od vlasnika odnosno registrovanog korisnika prevoznog sredstva, tako da društvo za osiguranje ima pravo regresa od korisnika lizinga umesto od lizing kuće.