Buvlja pijaca Sen Uan najveće je stecište prodavaca antikviteta i polovne robe na svetu. Svake godine je poseti preko pet miliona ljudi, među kojima i mnoštvo stranaca i slavnih ličnosti. Ova četvrta po značaju znamenitost Francuske nalazi se u severnom Parizu, ispred 18. arondismana
Buvljak datira od pre više od dva veka, kada su preprodavci starih stvari noću preturali po pariskom đubretu ne bi li našli otpad vredan prodaje. Zvali su ih krošeter ili klošari. Oko 1870. pariski klošari i prebirači preselili su se u Sen Uan, oko današnjeg Malasisa, na oko trista metara široko zemljište oko pariskih zidina, od Puasonjea do Monmartra. Cigani, koji su već dugo bili tamo, svedočili su dolasku novih ljudi, uključujući klošare, prodavce polovne odeće, lovce na jeftinu robu, koji su svi kasnije postali antikvari. Na francuskom se zovu bifin, krošeter, fripije i šiner.
Ovaj appellation controlee deo grada, livada s udžericama od blata, postajao je sve življi kako je rastao: jeli su se pomfrit, dagnje, suva kobasica, skoro sveže sardine, vafli i pilo se belo vino dok su Cigani svirali gitare uz ritam pucnjave iz streljana. U barovima i muzičkim kućama sve su se češće viđali klošari koji su u kraj došli poslom. Tu su se nastanili čak i singe, koji su fabrikama papira prodavali krpe na veliko.
Prostor današnjeg Malasisa, na kome je bila zabranjena gradnja, postepeno se popunjavao i rastao. Kolibe su se gradile i rušile po ćefu prijatelja ili neprijatelja, zemlja je pripadala onima koji bi je uzeli, a naročito onima koji su znali kako da je zadrže.
Na Aveniji Mišele mogli su se nazreti prvi znaci pijace, u blizini pariske trošarine oko Sen Denija u severoistočnom Parizu. Godine 1884. gradski oci su shvatili da se mora uvesti kontrola, ali su klošari bili protiv ikakve vrste poreza, u Parizu i drugde, tvrdeći da je njihova delatnost – kultura. Tako su odlučili da se vrate u stari vojni deo zaštićen od poreza i čak probali da ilegalno oporezuju pridošlice.
Tokom godina, i naročito 1908. kad je izgrađen Metropoliten, francuska podzemna železnica, antikvarima više nije odgovaralo seljakanje. Posebno ih je zamaralo svakodnevno pakovanje i raspakivanje stvari. Kao odgovor na ovaj zahtev rodio se koncept pijace. Svaki starinar želeo je da ima sopstveni ograđeni prostor usred uličica za bavljenje organizovanijom trgovinskom delatnošću.
Godine 1920. Romen Žil Vernezon otvorio je prvu pijacu na 13. 000 m² na zemljištu od „les 26 arpents”, u Ulici Rosje. Izgradio ju je od takozvanih Vilgrenovih baraka, stambenih kontejnera u kojima se posle Velikog rata distribuirala hrana
Godine 1920. Romen Žil Vernezon otvorio je prvu pijacu od 13.000 m² na zemljištu od les 26 arpents, u Ulici Rosje. Izgradio ju je od takozvanih Vilgrenovih baraka, stambenih kontejnera u kojima se posle Velikog rata distribuirala hrana. Ljudi greše kada kažu da je drugu pijacu otvorio gospodin Malik. U to vreme on je držao kafe Pikolo i pod slamaricom čuvao stare zlatnike Luj d’or (Luj od zlata) zarađene od mađarskih Cigana koji su mu njima plaćali piće. U svakom slučaju, ono što danas zovu Marš Malik bio je do 1942. njegov povrtnjak.
Godine 1925. otvorena je pijaca Biron na 7.000 m² zemljišta kod Šam de Rosje koje su koristili komercijalni uzgajivači voća i povrća. Vođeni su tajni pregovori o kompenzaciji ovih uzgajivača. Ova pijaca je bila odgovor na hitnu potrebu antikvara koji su posle rušenja starog utvrđenja ostali bez krova nad glavom. Godine 1938. pijaca Žil Vale, na 1.500 m², bila je prva pokrivena pijaca, delo Venecijanca po imenu Amadeo Čezana.
Godine 1942. u bašti kafea Pikolo, na 3.000 m² površine, jedan izgnani albanski plemić izgradio je pijacu Malik. Ova bašta pripadala je gospodinu Burdenu, koji ju je doživotno izdavao Maliku i odao priznanje toj privrženosti, kako je u to vreme priličilo. Malik je tu gajio voće, povrće, pa čak i jednu kravu za svog unuka Žerara. U ulicama krcatim klošarima video je mogućnost za posao i odlučio da podigne 15, pa 30, pa 110 tezgi u svojoj bašti. Posle Drugog svetskog rata dogovoreni su jedinstveno pijačno radno vreme i radni dani.
Godine 1946. Luj Pore iznajmio je antikvarima svoje placeve pod vinovom lozom od Ulice Pol Bert do Ulice de Rosje, ali je itinerer redovnog kupca više ličio na Put suza nego na turistički obilazak: zemlja je bila blatna i nepraktična. Godine 1949, zahvaljujući podršci i dozvoli grada, na pijaci Pol Bert izgrađeni su prva stalna radnja i prvi asfaltni prilazi.
Između 1960. i 1970. izgradnja kružnog puta na periferiji grada, tzv. périphérique, definitivno je označila granice ovog dela grada, karavana i jedinstvenog romantičarskog duha. Baš je taj kružni put žigosao predgrađe i odvojio ga geografski, sociološki, ekonomski i kulturološki od ostalog dela Pariza. Pošto je sam sebi dovoljan i aktivan i noću pod igrom automobilskih farova, ovaj pariski kružni put je zatvoren i fascinantan, a ponekad i leden univerzum.
Neke pijace su se pojavljivale i nestajale, poput onih u Site de la Brokant (pijaca polovne robe), Site komersijal de lokasion, Vilaž en boa, oko 1920, i Le pasaž oko 1970.
Godine 1970. Alen Serpet, veliki kolekcionar vatrenog oružja i sin juvelira iz Ulice Rosje, kupio je garažu SIMCA od Luja Porea. Otvorio je pijacu Serpet sa 120 tezgi, a onda je pijacu prodao i preselio se iz Francuske na Floridu. Godine 1975. ogromno skladište u Ulici Lekije bilo je pregrađeno i otvorena je natkrivena hala za privremene buvljake. Isto se dogodilo 1976. s pijacom Rosje. Godine 1979. Izrael Elkembaum takođe je pregradio svoju ogromnu radnju starih reprodukcija sa 60 tezgi i stvorio pijacu Kambo, kojaje posle strašnog požara 1992. podeljena na 24 radnje.
Krajem osamdesetih godina prošlog veka, na inicijativu prodavca nekretnina Patrika Duprea, pojavile su se dve velike pijace koje su dale novu dimenziju buvljacima Sen Uana: s jedne strane, 1989. pijaca Malasis svojom veličanstvenom rotondom i ogromnim staklenim krovom arhitekte Žiroda, a s druge, 1991. pijaca Dofin s atrijumima, gvozdenim stepeništem industrijskog stila, stazama i drvenim trotoarima. Obe ove prelepe pijace nesumnjivo su okrenule buvljake u novom smeru i istovremeno ih sačuvale u sećanju. Neke pijace su se pojavljivale i nestajale, poput onih u Site de la Brokant (pijaca polovne robe), Site komersijal de lokasion, Vilaž en boa, oko 1920, i Le pasaž oko 1970.
Istorija buvljaka sadrži mnoge kratke i duge priče, starudije, sudbine i šanse. Ovo sumanuto raspakivanje potreslo je šire područje Pariza – ova izložba bez kompleksa siromaštva, koje u stvari nije siromaštvo –smetalo je buržoaskoj tradiciji. Gradska uprava je imala nevolje jer su se pravila stalno menjala. Tu se gluvari sa škodljivom, čak pogubnom radoznalošću.
A šta je s jedinstvenom mešavinom turista, klošara odasvuda, umetnika nekonformista, izgnanih plemića, predanih radnika? Šta je ostalo od stare populacije buvljaka?
Zahvaljujući višegodišnjem uspehu svetski poznate pijace i njene masovne posećenosti svakog vikenda, grad je smatra važnim i vrednim delom francuske istorije.
Klošari još uvek rade na kartonima na Monmartru i Klinjankuru, ali sada su primorani da se skrivaju od policije.
Čuvari hrama: Cigani, gatare, prodavci polovne odeće, šibicari, barmeni i antikvari žive zajedno na jedinstven, a tradicionalan način. Prodavci nove odeće, brejkeri iz osamdesetih, privlače najmlađe kupce i stvaraju konflikte između starih prodavaca i novajlija… Dokaz da je istorija buvljaka večiti nov početak.
Buvlja pijaca– na francuskom „puces”, prava je institucija. Od 2001. priznata je kao „zona za zaštitu arhitektonskog, gradskog i pejzažnog nasleđa“ zbog svog neobičnog ambijenta i atmosfere. Smatra se najvećom pijacom antikviteta i prodavnicom polovne robe na svetu.
Buvljak se prostire na sedam hektara i tu je smešteno 14 pijaca: Antika, Biron, Kambo, Dofin, Džango Rajnhart, Žil Vale, Le pasaž, Malasis, Malik, L’entrepo, Pol Bert Serpet, De ru, Luzin&Lekuje i Vernezon.
Neke su natkrivene, druge otvorene, a svaka je prepuna raznovrsne robe iz svih perioda i zemalja. Na buvljaku možete potražiti jeftine antikvitete ili restauriranu luksuznu robu poput nameštaja, slika, predmeta od bronze, umetničkih predmeta ili tapiserija, ogledala, lampi, posuđa…
Možete naći stare ploče, rezbariju, igračke, postere, knjige, fotografije i druge neobične predmete. Možete kupiti i odeću, obuću i starinski ili najmoderniji modni asesoar.
Buvljak Sen Uan najveće je stecište prodavaca antikviteta i polovne robe na svetu. Svake godine ga poseti preko pet miliona ljudi, među kojim i mnoštvo stranaca, pa čak i slavnih ličnosti. Ova četvrta po popularnosti znamenitost Francuske nalazi se u severnom Parizu, ispred 18. arondismana i otvorena je subotom, nedeljom i ponedeljkom.
Buvljak Sen Uan najveće je stecište prodavaca antikviteta i polovne robe na svetu. Svake godine ga poseti preko pet miliona ljudi, među kojim i mnoštvo stranaca, pa čak i slavnih ličnosti
Otkrićete Pariz na originalan način i nailazićete na razna iznenađenja šetajući buvljakom. On je pravi zlatni rudnik starina za ljubitelje i amaterske antikvare… Ali i za ljubitelje vaših novčanika i dragocenosti, pa je preporučljivo da sve dragocenosti ostavite kod kuće ili u hotelu.
Pijaca je zvanično otvorena 1885. Postepeno se pretvarala u današnju globalnu referencu za kupovinu antikviteta. Sada, sa 1.700 trgovaca, uključujući 1.400 antikvara, neki delovi pijace više liče na muzej ili umetničku galeriju nego na buvljak. Glavna ulica, De Rosje, vodi do pijaca Malasis, Dofin, Biron i Vernezon.
Svima koji se dovoljno dugo motaju ovuda ovo mesto nudi sjajnu atmosferu i šansu da možda otkriju retke bisere. Takođe ćete otkriti dvadesetak malih, popularnih, prijatnih restorana i kafea u kojima često ima žive svirke, a sigurno ćete videti mnoštvo šarolikih likova… I to je duh buvljaka!
U nekoliko proteklih godina buvljaci se obnavljaju. Kako je u Parizu uređenje enterijera postalo vrlo popularno, mnogi mladi Parižani pokušavaju da pronađu retke i originalne predmete. Zato se i pojavljuju noviteti kao što je Kantesans plejgraund, prva konceptualna robna kuća na buvljaku. Naći ćete i trendi restoran Ma kokot, koji je osmislio slavni francuski dizajner Filip Štark. Zasnovan je na šik i popularnom konceptu kantine, koji se poslednjih pet godina smatra vrlo modernim u Francuskoj. Sve je više i turista iz Kine. Neki isključivo dolaze da kupe restaurirane kineske antikvitete u galeriji Kristo.