Nastala u vreme bivše, velike Jugoslavije, pre 31 godinu, niška kompanija Jugoimpex ne prepušta lidersku poziciju u sektoru otkupa i prerade sirovina. U oblasti reciklaže električnog i elektronskog otpada, sa 10.000 do 14.000 tona, godišnje vodeći su i na Balkanu
Kada je reč o reciklaži, svi mi moramo mnogo da radimo, da učimo, da podignemo odgovornost i profesionalizam u administrativnom delu države, da propisima i standardima postavimo osnov za kvalitet i bolje sutra, poručuje gospodin Šćekić
Vaša kompanija je jedan od pionira u otkupu i preradi sirovina, reciklaži električnog i elektronskog otpada. Nije bilo lako opstati i uspeti, zar ne?
Naša kompanija postoji 31 godinu, osnovao sam je još za vreme stare Jugoslavije. Promenila je mnogo država, mnogo zakona i poreskih sistema, ali i dan danas ima isti matični broj. Od 1994. smo u reciklaži, a E-reciklaža je nastala 2010. Ona je specifična po tome što radi isključivo reciklažu električnog i elektronskog otpada i u tome je vodeća na Balkanu. Recikliramo od 14.000 do 18.000 tona električnog i elektronskog otpada godišnje. Nosimo se i sa novim propisima i sa administrativnim problemima. Navikli smo da moramo da se prilagođavamo ovim zahtevima, uslovima, dozvolama.
A naša matična firma Jugoimpex je isključivo vezana za preradu obojenih metala. Tu radimo proizvode za izvoz, preuzimamo dosta industrijskog otpada, uvozimo sirovinu iz regiona, prerađujemo je i plasiramo na evropsko tržište.
U Jugoimpexu imamo između 90 i 110 zaposlenih, a u E-reciklaži 220 do 300, što zavisi od trenutnih potreba. Iz Jugoimpexa nam radnici ne odlaze, osim na bolje plaćene menadžerske pozicije u inostranstvo, tako da imamo zaposlene koji su s nama od početka rada kompanije, ali i one koji su odavde otišli u penziju i koje, kao članove porodice, pozivamo na sve kompanijske proslave.
Iz godine u godinu stvari se pomeraju na bolje. Može li to brže?
Privredni ambijent se poporavlja, ulaže se u infrastrukturu, otvaraju se nove fabrike i novi pogoni, što samo po sebi donosi boljitak i industriji kojoj mi pripadamo. Danas je i tržište otpada mnogo veće, pa se i tržište radne snage popravlja. Razvija se svest o ekologiji, o važnosti zaštite sredine u kojoj živimo, ali treba biti svestan činjenice da ćemo neke stvari morati da prihvatamo i menjamo zato što će nas realnost navesti da sagledamo činjenično stanje. Železara u Smederevu je koncipirana da topi rudu za gvožđe, a ona to ne radi, topi samo sekundarnu sirovinu, jer rude nema. Rude su ograničeni resurs koji nestaje i zato ćemo morati da ih menjamo sekundarnim sirovinama i traženjem novih sirovinskih baza iz reciklaže. Mnogi ti elementi su skuplji iz reciklaže, ali kada nečeg nema, nemate izbora. Antimona neće biti za 20-25 godina u rudnicima, pa ćemo do njega moći da dođemo samo iz reciklaže, dok će cink nestati za 40 godina, a bez njega se ne može.
Važno je da se napravi strateški pristup koji proizvodi mogu da se izvoze, a koje treba prerađivati ovde kod nas u Srbiji
Ulaganje u ekologiju nije trošak već investicija u zdravlje. Znate, kad smanjite zagađenje, vi ste smanjili trošak za zdravstvo i to dugoročno gledano. Ekologiju moramo da posmatramo kao preventivu zdravlju. Mi bismo voleli da se sve to menja brže, da podignemo odgovornost na svim nivoima, u svakom segmentu društva. Rezultati će potom doći sami.
Kada ćemo mi konačno početi da tretiramo otpad kao sirovinu koja može da se preradi u proizvod za tržište?
Ne može sav otpad, što se kaže, da se trpa u isti koš, jer postoje hiljade i hiljade kategorija, od industrijskog, preko sirovinskog i građevinskog, do kućnog otpada. A mi smo zakonodavno mnoge od tih vrsta otpada stavili tamo gde im nije mesto, što je u jednu ruku razumljivo, a u drugu nije, jer ako stremimo razvoju moramo da liberalizujemo unutrašnje promete i da kao država odredimo šta je strateška sirovina za državu.
Obojeni metali su strateška sirovina svuda u svetu, pa i kod nas, i njihova trgovina iz velikih kompanija ide isključivo kao proizvod nikako kao sirovina. Ne možete lako da kupite tu vrstu otpada u Austriji, Nemačkoj ili Italiji, ne, nikako, možete samo da prodate. To samo pokazuje da razvijene zemlje vode računa o svojim resursima, moramo i mi da počnemo da vodimo računa o svojim resursima. Mi izdajemo izvozne dozvole za mnoge stvari za koje imamo dovoljno prerađivačkih kapaciteta, pa umesto da izvezemo proizvod, mi izvozimo sirovinu, a to nije dobro za nas. Moramo da uvedemo kvote, da se uvede red i da se postavi jasan sistem kako bi se znalo šta može da se izvozi i u kojoj meri.
Sve ono što ima visoku kalorijsku moć, poput guma koje ne mogu da se recikliraju, treba da se koristi za proizvodnju energije iz otpada
Takođe, moramo da otvorimo kompletan investicioni ciklus u preradi svih drugih otpada koji spadaju u opasan. Postoje hiljade različitih otpada koji ne mogu da idu u reciklažu, one će se koristiti kao energija. Na primer, gume koje su stare 20 godina ne mogu da se recikliraju, moraju da se koriste kao energenti. Sve ono što ima visoku kalorijsku moć treba da se koristi za proizvodnju energije iz otpada. To kod nas dobro rade cementare, koje imaju monitoring na dimnjacima, i vode računa o tome da ne zagađuju vazduh.
Imamo li mi dovoljno prerađivačkih kapaciteta?
Što se tiče metalnog otpada mislim da ima dosta gvožđa i da još nemamo dovoljno kapaciteta za kompletnu količinu, ali izvesno imamo kapaciteta za sve metale, sve metalne sirovine, osim za aluminijum. Njega ima mnogo više u otpadu nego što dve postojeće fabrike mogu da prerade. Kada bismo imali strategiju razvoja, mogli bismo vrlo brzo da otvorimo nove pogone. To se postiže davanjem administrativnih ili nekih drugih olakšica, što bi se svakako isplatilo, jer što bismo mi plaćali 100 evra za transport tone aluminijuma, kako bismo ga prodali, umesto da se ovde preradi. Nekada je bio problem naći tržište za proizvode, danas sa ovolikim brojem fabrika i auto-industrijom to više nije slučaj. Zato je važno da strukovna udruženja i Privrena komora Srbije naprave strateški pristup koji proizvodi mogu da se izvoze, a koje treba prerađivati ovde.
Rude su ograničeni resurs koji nestaje i zato ćemo morati da ih menjamo sekundarnim sirovinama i traženjem novih sirovinskih baza iz reciklaže
Koliko je Klub privrednika Niša važan i za privredu grada, regiona i Srbije, ali i za sveposlovne ljude i preduzetnike? Šta će vam on doneti?
Osnovali smo ga pre pet godina i on je jačao i rastao, malo po malo, tako da danas u njemu postoji 28-30 kompanija koje postoje dugo i koje su respektabilne u svojim insustrijama. Cilj nije omasovljavanje članstva, naprotiv. Kriterijumi za ulazak su vrlo ozbiljni, morate da prođete nekoliko nivoa selekcije da biste ušli. Klub godišnje prima jednog do dva člana, maksimalno tri. Važno nam je da to budu ljudi iza kojih stoje dela, da ih poštuju i kupci i dobavljači, da među partnerima uživaju ugled, da rade na stvaranju boljeg privrednog ambijenta, da sarađuju sa graskom upravom… Nadam se da će brzo Klub privrenika Niša postati važan partner lokalne samouprave i generator razvoja, jer je cilj ljudi okupljenih u Klubu da se u našem gradu živi bolje, kvalitetnije i zdravije.