Uloga arhitekte je da vidi stvari koje drugi ne vide, da predvidi razvoj i tokove koji imaju uticaj na društvo, a u svom profesionalnom delovanju. On mora da se vodi i javnim i opštim interesom, jer svojim projektima utičemo na razvoj zajednice
Jedan od naših najnagrađivanijih arhitekata, osnivač i vlasnik Studija Mapa, za CorD Magazin komentariše stanje u građevinskoj industriji i u struci, govori o izazovima s kojima se susreće svaki projektant, svaki kreativac, kao i o odnosima sa investitorima.
Tokom svoje uspešne karijere, radili ste na velikim komercijalnim poslovnim objektima, ali i na rezidencijalnim vilama, luksuznim kućama. U čemu više uživate?
Posao arhitekte je zahtevan i multidisciplinaran, morate da imate mnogostruka znanja i da sagledavate programski zadatak sa više aspekata. Kada radite velike projekte, komplekse ili javne objekte, komercijalne, težište je prebačeno na rokove, vrednosti, resurse, evaluaciju odnosa svih parametara i šireg urbanističkog, arhitektonskog i društvenog konteksta, raznih uticaja.
Komercijalni projekti često ne pružaju puno prostora za probe i analize, vraćanje unazad, dok su privatne investitcije posebne, jer je tu emocija bitna i nekako ispred svega. Svaka vila ili kuća je posebna za sebe, nema ponavljanja ni koncepta ni dizajna. Svaki investitor ima svoje posebnosti, želje i očekivanja, a isto to ima i projektant uz izazov da odgovori novom zadatku najbolje i drugačije.
Poslovni ili privatni, važan je izazov, tema i želja da se u nekoj rezultanti svih segmenata postigne dobar arhitektonski odgovor u prostoru, koji korisnicima pruža komfor, a konzumentima neopterećeni i oplemenjeni prostor.
Pre otvaranja Studija MAPA bili ste direktor za arhitekturu i dizajn menadžment na poslovima razvoja i upravljanje projektima „Delta Holdinga“. Koliko Vam danas znači to korporativno iskustvo?
Kroz dugogodišnji rad u korporaciji, prošao sam velike vežbe. To se odnosilo i na nastojanja da ono što je korporativno i standardno bude i obojeno odnosom prema arhitekturi, objektu, projektu, ne nužno ličnim pečatom, već pomakom koji može biti ostvaren i prepoznat na svim nivoima razvoja jednog projekta. To iskustvo mi puno znači, jer sam naučio odnose učesnika u projektu, jer sam bio na svim stranama. Danas mi to pomaže u kompletnom razumevanju interesa i očekivanja, i da sebe pravilno emotivno doziram sa potpunim fokusom na procese.
Trudite se da svakom zadatku priđete s potpunom posvećenošću, neopterećeni prethodnim iskustvima i projektima. Da li je moguće izbeći uticaj klijenta?
Trudim se da pronađem pravu meru, od odnosa prema kontekstu, inicijalne ideje, očekivanja klijenta i svih stadarda. Balans svih aspekata i učesnika u projektovanju je gotovo najvažniji za uspeh projekta. Mislim da su uticaji klijenata i želja za učestvovanjem najveći kod vila, jer grade svoj dom. Takvim projektima koji se dugo „kroje“ pristupam sa svešću da treba osluškivati potrebe investitora i sa kanalisanjem ideje, da bi rezultat bio dobar. To balansiranje prilikom projektovanja između nas i klijenta jedan naš investitor naziva plusingom, kao nadogradnju u stvaralačkom procesu u kreativnim industrijama.
Gradi se na sve strane, veliki su prometi, nema dovoljno radne snage. Znači li to da je stanje u građevinskoj industriji bolje nego ikad ili da ćemo tek plaćati ceh neplanskog urbanog razvoja?
Stanje građevinske industrije je odlično poslednjih godina, što ne mora da bude u vezi sa kvalitetom onoga što se proizvodi, projektuje i gradi. Reindustrijalizacijom i dolaskom stranih inesticija i otvaranjem prema svim zainteresovanim stranama za ulaganje, omogućen eksplozivni rast ove industrije. Sama industrija nije bila spremna za sve izazove, pa je dopustila da joj deo radnika ode. Sada uvozimo radnu snagu, ali to nije umanjilo produktivnost.
Arhitektura mora i treba da ima temu, suštinu, merljivu, ne samo ekspresiju trenutka i trenda
Investitori očekuju brzi povrat investicije, žele da iskoriste trenutak, to svakako povlači sa sobom da svi u lancu budu dovoljno brzi, a ta brzina ne daje kompletne rezultate. Nema vremena za promišljanja, uključivanja šire zajednice i zainteresovanih strana, pa se često mikro planiranjem otvaraju problemi na makro planu. Uslovljena investitorskim budžetima i zaradom naša profesija nema vremena, niti je dovoljno uvažena da bismo činili razložne korake u opštem interesu, koji je često zaboravljen, a ne naknadno otklanjali posledice.
U kojoj meri borba sa investitorskim urbanizmom zavisi od vraćanja digniteta i poštovanja arhitekturi i arhitektama?
Prostor je poruka! Jednom izgrađeni prostor je istrošen resurs. Uloga arhitekata je da vide stvari koje drugi ne vide, da predvide razvoj i tokove koji imaju uticaj na društvo. U svom profesionalnom delovanju moramo se voditi i načelom javnog i opšteg interesa. Zato je važan fokus i kontrola bilo kog delovanja u prostoru. Arhitektura mora i treba da ima temu, suštinu, merljivu, ne samo ekspresiju trenutka i trenda. Projektujući poteze i komplekse u mnogome utičemo na razvoj zajednice i osećaj ljudi u prostoru, podjednako zagledani i ka korisnicima i konzumentima.
U procesu integrisanog razvoja investicija, uloga arhitekata je višestruka, kao stvaralaca i kao izrađivača tehničke dokumentacije, tako da naš status možemo posmatrati sa više aspekata. I kroz status u društvu, status umetnika, status stvaraoca… Arhitektura se posmatrala dugo kao servis za brzu gradnju radi viška kvadrata koja je ekspresivna na prvi pogled, bez vremena za posvećivanje i inovaciju, mada poslednjih godina se ipak situacija popravlja, ali arhitekta i arhitektura i dalje nisu na mestu koje nam/joj pripada.
Koji biste od Vaših mnogobrojnih projekata mogli da izdvojite kao poseban?
Moj najnačajniji projekat je Dom za decu ometenu u razvoju, objekat koji je rađen sa puno pažnje i emocije, bez standarda koji prate savremenu inkluziju, što ga i čini zahtevnim. Ovim objektom sam postavio nove standarde u projektovanje objekata specijalizovane namene za osobe sa invaliditetom OSI. Objekat Mind Office Park dao je novu slobodu u pristupu projektovanja, što je rezultovalo prostorom koji uzbuđuje i pokreće, a najemotivniji sam prema vilama, koje su u savremenom svetu delom potisnuta multifunkcionalnim luksuznim kompleksima. Upravo radim na jednom rezidencijalnom projektu kojim sam preokupiran i koji je imao najveću sintezu u procesu sa korisnicima, i radujem se finalizaciji.
Jedan ste od najboljih i najnagrađivanijih arhitekata u Srbiji. Pretpostavljamo da priznanja više ne brojite, ali možete li makar da navedete ona najznačajnija…
Najveća nagrada je nova prilika. Ja sam zahvalan na svim prilikama koje sam do sada dobijao zahvaljujući svojoj posvećenosti i posvećenosti svog tima. Smatram da smo napravili odlične rezultate koji će otvarati nove prilike. Najznačajnija priznanja su ona koju dodeljuju naša strukovna udruženja i društva arhitekata i umetnika: Grand prix 39. Salona arhitekture, Muzej primenjene umetnosti; Nagrada Grada Beograda; Godišnja nagrada „Aleksej Brkić“ Udruženja arhitekata Srbije; Velika nagrada ULUPUDS-a, Nagrada Fonda „Aleksandar Šaletić“; 54. majska izložba ULUPUDS-a; Nagrada kompanije „Novosti“…