Mi smo zemlja koja ima sedam miliona stanovnika, a imamo Vojvodinu, Mačvu, Šumadiju, Pomoravlje, i uz sve to ima milion gladnih. Ako nismo sposobni, zemlju treba odmah nekome rentirati da nas hrani. Iznajmiti je nekome i zamoliti ga da nas zaposli jer sami ne umemo da radimo. Mi živimo u zemlji u kojoj se uvozi pasulj. Miloš Obrenović se, sigurno, i mrtav čudi, i pita: Gde nestade moj zlatni dinar dok sam ja zemljom vladao? Jedno vreme smo uvozili metle iz Albanije, i četke iz Bugarske. Kad „izvezete pamet“, onda uvozite metle.
Nastavljajući se na tradiciju Sterije, Nušića i Popovića, a ponekad u kovibraciji sa poetskim dramama Ljubomira Simovića i humorom Matije Bećkovića, Dušan Kovačević je podigao srpsku gorku komediju na najviši nivo i postao evropska vrednost prvog reda – rekli su članovi žirija koji je nedavno dedelio nagradu Ivo Andrić piscu i akademiku Dušanu Kovačeviću (69) za celokupni opus i dramu Hipnoza jedne ljubavi.
“Nagrada Ivo Andrić mi je posebno draga i značajna, jer je ovo, nadam se, zasluženo priznanje, posle skoro pola veka rada i zato sa puno prava nosi naziv za životno delo. Za mene je sve ovo uzbudljivo i pomalo nadrealno budući da je prošlo više od šezdeset godina od mog polaska u školu, kada sam naučio prva slova kojima sam kasnije ispisao što sam uradio. Kao i mnoge generacije odrastao sam uz Andrićeve knjige – uzvratio je autor dvadesetak drama, desetak filmskih scenarija, pisac koji piše priče i romane.
Dušan Kovačević je i scenarista najboljeg jugoslovenskog i srpskog filma svih vremena, Ko to tamo peva, vlasnik je drama koje su stekle najveću popularnost u narodu – Radovan III, Maratonci trče počasni krug, Sveti Georgije ubiva aždahu, Balkanski špijun, Profesionalac, Urnebesna tragedija, Lari Tompson, Kontejner sa pet zvezdica…i ostalih dela, sve do poslednje drame Hipnoza jedne ljubavi, koja je sa ogromnim uspehom nedavno izvedena u Zvezdara teatru i u ovom trenutku je pozvana da gostuje u desetak gradova i na nekoliko festivala. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti, upravnik je Zvezdara teatra.
Dušan Kovačević je rođen u selu Mrđenovcu, pored Šapca. U Šapcu je išao u osnovnu školu, u Novom Sadu je završio gimnaziju, došao vozom u Beograd, popeo se Balkanskom ulicom, uhvatio autobus na Zelenom vencu i stigao do poslednje okretnice u Zemunu, a odatle još desetak minuta pešice do rođaka kod kojih je stanovao u Zemun koloniji:
»Tu sam proveo nekoliko meseci, i zatim sam našao sobu u Novom Beogradu. Od te prve sobe, do današnje adrese, promenio sam 20 adresa. U šali kažem da nema ulice u kojoj nisam stanovao. To slučajno znam jer sam dobijao pisma i jednog dana sam preko tih pisama koja čuvam napravio popis svojih beogradskih adresa u ovih pedesetak godina koliko sam ovde.
Bile su to sobe sa dobrim ljudima, sobe sa nervoznim ljudima, iznajmljeni stanovi u kojima smo živeli supruga Nada i ja najpre sami, pa sa našim prvim detetom – sinom Aleksandrom. Kada se rodilo naše drugo dete – ćerka Lena, konačno smo bili u našem stanu.”
Duško Kovačević odavno stanuje na Senjaku, ili Topčiderskom brdu kako radije govore oni koji tamo žive. U kući u kojoj je slavna srpska književnica Isidora Sekulić bila podstanar i provela poslednjih 18 godina svog života:
»Drago mi je što sam od zaboravljene i urušene kuće uspeo da sačuvam prag – sve ostalo je propalo.
Preko tog praga su prešli za njenog života Crnjanski, Andrić, Meša Selimović…a za moga života Mihiz, Boba Selenić, Matija Bećković, Bata Stojković, Žika Stojković…i većina značajnih umetnika druge polovine dvadesetog veka.
Tako je preko tog praga prešla istorija srpske kulture dvadesetog veka.
A kuću sam kupio slučajno, i bila je predvidjena za rušenje.
Naravno, ja sam ubedjen, da sve to nije bilo “slučajno”; bio sam “doveden” da je spasem.”
“Mihiz je bio jedan od najdragocenijih ljudi koje sam upoznao u Beogradu i meni privatno najznačajniji čovek. Ako ne svakog dana, sigurno nema nedelje da ga se ne setim. I uvek imam isto pitanje: šta bi Mihiz sada rekao, što bi uradio?
Kada danas razmišlja o detinjstvu, kaže da jedan od osnovnih strahova koje je imao u ranom detinjstvu i mladosti bio je strah od smrti. Kao dečak od pet godina preležao je meningitis sa komplikacijama na plućima, tešku bolest koja je mogla da se završi tragično i obično se završavala sa takvim krajem: “Taj strah sam rešio tako što sam napisao Maratonce i uopšte nije čudo što neko sa 22 godine sedi i piše priču o kovčezima, vencima, pogrebnom preduzeću. To je u stvari bilo moje oslobađanje i otpor prema tom nagomilanom strahu. Pisanje je lična psihoterapeutska samopomoć. Vi se lečite dok pišete, rešavate neke probleme, ispovedate se tom papiru. Nekada je to dobro i interesuje još nekoga, nekada ostaje samo za vas, a veći deo tih papira bacite.”
Prvi tekst je napisao u četvrtom razredu gimnazije za konkurs Radio Beograda za kratku priču i dobio je nagradu. Kada je maturirao, napisao je pripovetku, nalik na roman sa kojim je položio prijemni ispit na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, današnji FDU. Međutim:
„Odmah posle položenog prijemnog sam uništio taj rukopis. I sve što sam nekada radio a nije mi se kasnije dopalo, uništio sam. To radim i danas sa onim što mislim da nije najbolje. Pisanje je brisanje, a ponešto vredno I ostane.“
Jedan važan čovek u srpskoj kulturi 20. veka, pisac Borislav Mihajlović Mihiz, imao je veliku ulogu u životu ovog pisca. Student dramaturgije Dušan Kovačević je imao je sreće da mu je prvu dramu, Maratonci trče počasni krug pročitao Mihiz, da je igrana u Ateljeu 212, da ju je režirao Ljubomir Muci Draškić:
“Mihiz je bio jedan od najdragocenijih ljudi koje sam upoznao u Beogradu i meni privatno najznačajniji čovek. Ako ne svakog dana, sigurno nema nedelje da ga se ne setim. I uvek imam isto pitanje: šta bi Mihiz sada rekao, što bi uradio? Kad god sam za njegova života bio u nedoumici, kad god ne bih znao šta ću, okrenuo bih telefon i izgovorio uvek istu rečenicu:
»Gospodine, imam jedan mali problem, hteo bih da vas pitam šta vi mislite…«
On bi, uvek isto odgovarao:
»A šta vas se tiče šta ja mislim?«
Mihiz je bio prvi koji je čitao moje nove drame, sve do one godine kada je otišao.Posle njegove smrti bio sam u velikom nesporazumu sa samim sobom. Nisam više mogao da mu odnesem tekst, nisam više mogao da čujem one primedbe koje bi mi on izrekao. I često se setim kako mi je posle prve premijere, posle Maratonaca, kada sam stao za šank Ateljea 212 pokušavajući da shvatim šta se događa, rekao:
»Opustite se i radujte se. Ovo je vaša prva i poslednja premijera.«
Pogledao sam ga, po onom pravilu da se saveti slušaju da se ne bi prihvatali, što bi rekao sam Mihiz, i nije mi bilo najjasnije šta to on misli. Shvatio sam sve nešto malo kasnije, iste godine kada sam imao drugu premijeru u Ateljeu 212, Radovana III.
Bilo je to već drugačije osećanje, da bi sve kasnije polako prešlo u “već viđeno”.
To uzbuđenje prve premijere nisam više nikada doživeo ni u Beogradu, ni u svetu.”
“Posle 5. oktobra 2000. je legalizovano sve što je pokradeno tokom devedesetih godina, što znači da je nova demokratska vlast legalizovala krađu. Naše višegodišnje šetanje i protesti po ulicama bili su, ispada, čista budalaština“
Kao čovek koji je izgrađivao sistem vrednosti ne samo u porodici već i kod gledalaca koji su pamtili monologe i dijaloge iz njegovih drama, danas sagledava sve loše strane života koji se živi sve brže i površnije:
“Ljudi gledaju televiziju hipnotisani po ceo dan, sa sve destruktivnijim i morbidnijim rijaliti programima. Neguju se prostakluk i nekultura, prezir prema svemu što je ljudsko. Apsurdno je, ali nažalost tačno, da je danas biti obrazovan čovek, uvreda. Sve što je čovek obrazovaniji, sve je veća sakaluda, jer je protraćio život učeći, čitajući, baveći se bezvrednim stvarima. Rečju, on nije ništa veliko uspeo da uradi.
A pod velikim se danas podrazumevaju samo nakaradna materijalna dobra, jad i beda prostakluka. Zato, valjda, ovi naši mladi i genijalni matematičari izgledaju kao zbunjujući incident. I zato će, kao mnogi pre njih, otići da rade negde gde se njihovo znanje ceni … Ne znam da li još ima neke zemlje u kojoj je opšte prihvaćena karakteristika: pametan čovek, a budala.
Ako pomislimo da iza svega rečenog stoji današnja politika, to nije tačno, jer je današnja politika samo posledica bivše politike. Ovo što se događa 2017. ili će se događati 2018. godine, samo je posledica sistematskog uništavanja jednog naroda od 1944. godine. Ako vi u „oslobodilačkim“ uniformama upadnete u jedan grad kao što je bio Beograd i u tom gradu u roku od nekoliko meseci streljate između 9 000 i 13 000 najvrednijih i najobrazovanijih ljudi, i zamenite ih sa poludivljim plemenom koje je upalo u taj grad, vi ste obezglavili jedan narod, pobili ste ono što je najbolje. Došla je ta banda predvođena izbezumljenim komandantima, na čelu sa ratnim zlikovcem Josipom Brozom kome nikad nije suđeno. Na to se odmah nadovezuje nasreća pretvaranja poljoprivredne, agrarne zemlje u partijsku, radničku, poluindustrijsku, polusocijalnu tvorevinu koja je finasirana spolja dok je to bilo potrebno. Kada je Josip Broz umro, ako je umro, nasledio ga je Milošević sa istom arogancijom, ali u sasvim drugim istorijskim okolnostima. Imali smo dva čoveka koji su temeljno uništili Srbiju. Ovo što sada živimo, to je samo posledica diktature domaćih i stranih sila. Stigao je račun, a nema ko da ga plati od dužnika, pa ga plaća narod.“
Od kada se prvi put oženio, Duško pored sebe ima jednu ženu – Nadu. Nada je advokat, i od kada se udala za Duška brine o svom mužu i deci. Stamena, inteligentna, obrazovana, zanimljiva, Nada je stub kuće i van svakog domašaja javnosti
Da bi napisao svoj poslednji komad Hipnoza jedne ljubavi, Dušan Kovačević je 20 godina skupljao podatke koji se pre svega odnose na mlade ljude koji su napuštali zemlju. Kada je Tito prvi put otvorio granice tadašnje Jugoslavije, otišlo ih je milion, za koje pisac kaže:
“ Otišli su mladi, hrabri i pametni. Ko je ostao? Ostali su uplašeni i članovi Partije. Jednom prilikom sam u hotelu Šeraton, u Montrealu sreo 11 naših mladih ljudi, polovina je bila sa Dorćola. Jedan od njih, koji tada nije imao 30 godina, bio je PR hotela. I tako širom sveta. Devedesetih, pod Miloševićem, otišlo je 200-300 hiljada najobrazovanijih mladih ljudi, zauvek. I to je razlog što danas ne možete da stvorite ozbiljnu firmu, preduzeće, vladu. Jednostavno nedostaju nam ljudi. Postoji srpska fudbalska liga, i liga igrača koji igraju napolju. Napolju je neuporedivo bolji tim. To sa sportistima je samo simbolično očiglednije, ali je suština ista: Kad odu najbolji, ostaje prosek. Ne može Novak Đoković da izleči sve naše poraze, čak kad bi pobeđivao i u drugim sportovima.“
Tvrdeći da smo sami krivi za loše poteze koje decenijama povlače ljudi na položajima, sagovornik CORD-a to ilustruje:
“Mi smo zemlja koja ima sedam miliona stanovnika, a imamo Vojvodinu, Mačvu, Šumadiju, Pomoravlje, i uz sve to ima milion gladnih. Ako nismo sposobni, zemlju treba odmah nekome rentirati da nas hrani. Iznajmiti je nekome i zamoliti ga da nas zaposli jer sami ne umemo da radimo. Mi živimo u zemlji u kojoj se uvozi pasulj. Miloš Obrenović se, sigurno, i mrtav čudi, i pita: Gde nestade moj zlatni dinar dok sam ja zemljom vladao? Jedno vreme smo uvozili metle iz Albanije, i četke iz Bugarske. Kad „izvezete pamet“, onda uvozite metle .”
Ovaj član Krunskog saveta, opozicionar vlasti Slobodana Miloševića, ne krije svoje razočaranje politikom koja je vođena u Srbiji posle tzv. demokratskih promena:
“Posle 5. oktobra 2000. je legalizovano sve što je pokradeno tokom devedesetih godina, što znači da je nova demokratska vlast legalizovala krađu. Naše višegodišnje šetanje i protesti po ulicama bili su, ispada, čista budalaština. Kao klovnovi učestvovali smo u cirkusu koji se zvao, ajde da srušimo vlast da bi njima bilo bolje. I kada smo to uradili, ustanovili smo da oni koji su uglavnom sedeli po kućama i kancelarijama, već pravili poslove. Sposobni su, u hodu, zaposeli firme, fabrike, privatizovali su sve šta je iole valjalo. Znam nekoliko ljudi koji su dolazili u pozorište osamdesetih i devedesetih godina i imali para samo za jedno piće. Danas su među bogatijim ljudima u Srbiji, i na Balkanu. Kako, odakle? Pa, biće da su se snašli. A snalaženje je naša lepa reč za krađu i kriminal.”
Na pitanje veruje li premijeru Aleksandru Vučiću u ono što radi I obećava, Kovačević odgovara:
“A sta mi drugo preostaje? Siguran sam da to što govori i želi da učini, želi da ostvari, a da li će to moći da uradi, ne znam. Bojim se da o nama I našoj sudbini odlučuju velike sile, kao i uvek.
Ako uspe da uvede red u institucije države, da se ostvari poverenje u poštenu, pravnu državu, učiniće “revolucionarni korak” ka boljem životu. Čeka ga veliki, težak i dug posao u zemlji Srbiji, u kojoj je najveći rizik ako nešto menjate i puno radite.”
Pisac Dušan Kovačević nema mobilni telefon, ne koristi internet i kompjuter. Do pre petnaestak godina kucao je svoje tekstove na mehaničkoj mašini Biser. Međutim, počela su da otpadaju slova, pa je morao da ih zavaruje:
„Jedan prijatelj je za vreme bombardovanja 1999. godine doneo let lampu i varili smo slovo R jer se nekim čudom ono najpre odlomilo. Onda sam kupio električnu mašinu. Ustvari, ja pišem tekstove rukom, redigujem ih, potom ih prekucavam, pa napravim korekturu, a onda moja supruga to unosi u kompjuter da bih potom opet čitao i ispravljao. I tako nekoliko puta.“
Mobilni telefon Duško priznaje kao fascinanatan napredak tehnike, ali njegov otpor prema tom čudu svodi se na sledeće:
„Sa tehnikom, inače, imam loš odnos. Kad pritisnem prekidač, obavezno pregori sijalica. Struja izmiče mom svetu, mada volim svetlost i smatram je najvećim od svih pojava na svetu.
A kad je reč o mobilnom telefonu, ovo malo slobode koju imam, a to je sat- dva dnevno, ta naprava u džepu bi mi oduzela. Bio bih na stend baju i i imao stalno predinfarktno stanje jer bih se osećao kao u nekom zakašnjenju. Ja sam po profesiji paranoik, jer živim od pisanja i paranoje, i kad god bi se začula ta sprava ja bih se trgao i pogledao, i ustanovio bih da ni jedan poziv nije bitan ni hitan da bi mi presela ta dva sata.
Pogledajete, recimo, mog junaka, Iliju Čvorovića iz Balkanskog špijuna. On je, nesretnik, morao da nosi dvogled, da se muči, da pada sa drveća prateći sumnjivca. Danas ga više niko ne bi slao to da radi, on je kao takav nepotreban, jer služba danas prati ljude preko mobilnih telefona. Tako je meni apsurdno da plaćam neku spravu koja me cinkari, nosim je sa sobom i dobrovoljno se prijavljujem, da sam sebe otkucavam.“
Od kada se prvi put oženio, Duško pored sebe ima jednu ženu – Nadu. Nada je advokat, i od kada se udala za Duška brine o svom mužu i deci. Stamena, inteligentna, obrazovana, zanimljiva, Nada je stub kuće i van svakog domašaja javnosti.
Duško putuje isključivo na mesta vezana za more. Voli da letuje tamo gde može još uvek da roni. Još uvek dva puta sedmično igra i fudbal:
“Nas četvorica smo počeli da igramo zajedno fudbal pre skoro četrdeset godina. Ostali smo iz te ekipe iz vremena Vračara sa početka osamdesetih godina prošlog veka. A inače smo počeli da igramo fudbal na Akademiji, kao studenti, jer su glumci morali da imaju neku fizičku aktivnost pa su rešili da to bude nogomet. Priključio sam se njima. Kroz naše fudbalsko druženje prošle su generacije i generacije… i Emir Kusturica je igrao sa nama nekoliko godina dok je boravio u Beogradu.”
Na jednoj od fudbalskih utakmica u Sportskom centru u Zemunu, Dušan Kovačević je 16. januara 2012. godine u 18 sati i 45 minuta preživeo infarkt. Ugrađena su mu dva stenta, oporavio se i posle nekog vremena nastavio po starom:
“Strah i panično preživljavavnje simptoma preživljene bolesti trajalo je nekoliko meseci, sve dok sa suprugom nisam otišao na more, navukao peraja, stavio masku i zaronio dva metra, reda radi, tek toliko da se oslobodim osluškivanja srca.
Neguju se prostakluk i nekultura, prezir prema svemu što je ljudsko. Apsurdno je, ali nažalost tačno, da je danas biti obrazovan čovek, uvreda. Sve što je čovek obrazovaniji, sve je veća sakaluda, jer je protraćio život učeći, čitajući, baveći se bezvrednim stvarima
I danas igram fudbal sa prijateljima, dva puta nedeljno, kao da se ništa nije desilo. Pojedini lekari kažu da je to ludost, neko, naprotiv misli da je to sasvim u redu, pod uslovom da ne trčim kao kad sam imao 20 godina…Slušam i poštujem i jedne i druge, i živim kao što sam uvek živeo – po zakonima, pravilima, osećanju i volji Svevišnjeg.”
Kao otac, Dušan Kovačević je veoma ponosan na svoju decu, zadovoljan onim što su izabrala u životu i načinom na koji žive – ćerka Lena je diplomirala džez pevanje na Muzičkom konzervatorijumu u Amsterdamu, sin Aleksandar je u San Francisku završio fakultet i sada se bavi finansijama:
„Moja deca su realizovala maksimum od onoga što su imala kao uslove za život. Iskoristili su sve što su rođenjem imali, a Nada i ja smo smatrali da treba da im omogućimo da što pre realizuju ono u čemu će se osećati dobro, da budu na svom putu bez ikakvog sputavanja. Naša ćerka i sin su zapravo onakvi kako bi svaki roditelj poželeo da mu deca budu – završili su ozbiljne škole, izborili su se za svoju egzistenciju, što je jako bitno. I to je jedan od najvećih uspeha nas kao kuće.”
Poslednjih godina Duško i Nada uživaju i kao baba i deda, tri dečaka i jedne devojčice.
Živo zainteresovan za ono što se događa na političkoj sceni Srbije, ali i sveta, izbor Donalda Trampa za predsednika SAD je ovako prokomentarisao:
“Uživam u toj priči. Jednostavno sam srećan, jer je Amerika zaslužila Trampa. On se nije slučajno desio. U ovoj nebeskoj priči ima neke pravde. Te demonstrante, posebno ove zvezde iz Holivuda, nikada nisam video na ulicama da prete da će dići u vazduh Belu kuću zato što je bombardovan Irak. I ove silne kolone nesrećnika, samo tokom prošle godine nekoliko hiljada ih se čak i utopilo, su posledica domino efekta iz Iraka. Oni su sve to mirno gledali, nikakav problem nisu imali sa svim zločinima koje je američka spoljna politika činila, tako da je Tramp došao kao nešto što je blaga osveta za ono što su oni zapravo zaslužili. Tramp sada pokušava nekom racionalnošću trgovca da vidi šta se isplati, a šta ne. I to je njegova politika. Voleo bih da on dobije i drugi mandat.
Ovo nije moje navijanje za jednog čoveka koji se zove Donald Tramp, ovo je samo moja želja da spoljna politika Amerike prestane sa ratovima širom sveta. Srbiju su u 20. veku bombardovali dva puta: Za Uskrs 1944. godine i tri meseca 1999. godine.
Da li je ovo dovoljno objašnjenje zašto sam rekao to što sam rekao o novom predsedniku Amerike?”
