Ovo vreme i tehnologije komunikacije nisu naklonjeni malim narodima. Štaviše, naizgled nenametljivo se provlači stav da smo sve bliže obali nekog globalnog civilizacijskog i kulturnog toka i da ćemo kada tamo stignemo dobiti sve što nam je potrebno – dovoljno je samo da zaboravimo ono što je bilo i ono što smo bili. Blaženo neznanje budućnosti! Iako će ove moje reči verovatno biti shvaćene kao mistifikacija identiteta, ja njegovo čuvanje shvatam kao preduslov, kakvu kaparu za slobodnu, uspravnu i kreativnu komunikaciju sa svetom – Vladimir Kostić

Profesor Vladimir Kostić ostaje na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti -SANU naredne četiri godine. Tako su odlučili akademici koji su ga ogromnom većinom glasova ponovo izabrali na tu funkciju. U intervjuu CorD Magazinu predsednik SANU kaže da čuvanje jezika i kulture ostaje prioritet te institucije. Rad Akademije često se prenebregava jer, kako ocenjuje prof. Kostić, skoro 30 godina živimo „dramatični odlučujući trenutak“ u kome politika „pojede sve“. Zato će SANU nastaviti da nudi alternativne sadržaje, zasnovane na nauci i umetnosti i da otvara prostor komunikacije o tim i sličnim pitanjima za sve misleće i zabrinute sugrađane, kaže njen predsednik.

Prof. Kostiću, u prvom obraćanju rekli ste da Vas plaši tako veliki broj glasova za Vaš ostanak na čelu Akademije. Koliko je bilo šale u toj izjavi a Vas čudi da u protekle četiri godine niste stvorili više protivnika medju akademicima?

Naravno da se radilo, sada vidim, o neuspešnoj šali. Ili bolje, polušali. Naime, ukoliko rukovodite nečim ili koordinirate nešto, ili ste, poput mene, dovedeni u situaciju da ste ponegde i ponekad prvi među jednakima, pa samim tim i prinuđeni da donosite odluke, nužno je da napustite svaki san i iluziju o „nepodeljenoj ljubavi“ koju ćete dobiti od ljudi oko Vas. A ako se niste nikome zamerili i to (zamislite!) za pune 4 godine, onda ste samo manje ili više uspešni demagog – u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) takve brzo i lako pročitaju. Mislim međutim, da su moje kolege prepoznale da sam im svoje stavove iznosio iskreno, u lice, bez mržnje i nekih ličnih interesa, van kuloara i intriga – čak i kada sam grešio (a grešio sam!). I zato sam „kažnjen“ sa četiri dopunske godine, bez obzira na „dobro vladanje“.

Smatrate da se u srpskom društvu prenebregava veliki broj aktivnosti SANU zbog politike koja „je pojela sve“. Nameravate li da nešto menjate u komunikaciji sa javnošću ili da se možda žešće suprotstavite dominaciji politike?

Vladimir Kostić Ph.d. President of the Serbian Academy of Science and the Arts, SASANe mislim da je SANU jedina, pa ni posebna „žrtva“ prenebregavanja rada i aktivnosti naučnih i umetničkih institucija. Stvorili smo kroz poslednje decenije svakodnevnu atmosferu političkih i istorijskih „preloma“, kod nas je skoro 30 godina u toku dramatični odlučujući trenutak, situacija „ili-ili“, „stići i uteći, i na strašnom mestu postojati“ – nažalost, ponavljam, to kod nas nije trenutak, već decenijska svakodnevnica. Mi smo manje-više nevoljni da planiramo, jer evo, „samo što nije puklo!“, pa ćemo posle. Bio bih nekorektan ako ne kažem da to ipak nije samo kolektivna paranoja, kojoj smo kao i druge sredine skloni, već i mentalno stanje sa mnogo racionalnih razloga (npr. otmica Kosova i Metohije). Ali u takvom rigoru svakodnevnice, „male“ stvari života i sami proglašavamo efemernim, ljuti smo kad neko govori npr. o plastičnim kesama koje su obavile naše krajolike, o muzejima po Srbiji itd. itd. – po tipu, gde si to sada našao, kao da nemamo važnijih stvari. I to prenebregavanje života i svakodnevnice će nas koštati. Rešenje vidim, bar kada je SANU u pitanju, u realizaciji alternativnih sadržaja, zasnovanih na nauci i umetnosti, ali i otvaranju prostora komunikacije o tim i sličnim pitanjima za sve misleće i zabrinute sugrađane. Što zapravo već radimo!

Kao jedan od prioriteta Akademije u Vašem novom mandatu naveli ste „staranje o jeziku“ I nastavak rada na Rečniku srpskog jezika koji već ima 20 tomova a iz Instituta za srpski jezik kažuda je to tek polovina. Rasprava o srpskom jeziku ponekad je vulgarizovana pitanjem: da li pišete ćirilicom ili latinicom. Kako gledate na tu „dilemu“?

Naveli ste neke od ključnih prioriteta SANU u sferi kulture, koji su zapravo kao takvi definisani još daleke 1842. godine kada je osnovan naš istočnik, Društvo srpske slovesnosti. Naime, jedan od problema koji je donela globalizacija je i fenomen engleskog jezika koji je postao „lingua franca“ naučne komunikacije, dok je vladanje engleskim jezikom gotovo uslov globalne pismenosti pojedinca. Hantington nas lukavo teši da se radi o deetniziranom jeziku, koji je odvojen od neke posebne kulture koju bi nam njegova upotreba tiho nametala. Nisu mnogo ozbiljniji ni Каrmani i Penikuk koji „bezazlenost“ monopola engleskog jezika u raznim sferama pokušavaju da promovišu podatkom da su ga islamski teroristi tečno govorili kada su se 11. septembra 2001. godine obrušili na američke simbole. Bojim se da malim narodima ponovo sledi dupli posao: uporno negovanje sopstvenog jezika i multilingvalnost kao imperativ.

Što se tiče problema akademskog poštenja, pa SANU je među prvima organizovala skup o tom pitanju pre nekoliko godina, iz redova SANU su potekle ne samo inicijative, već i predlozi zakonskih tekstova o pitanjima koja pominjete.

Smatrate li ipak izazovnim pitanje kako u vremenu globalizacije čuvati kulturu i jezik jednog, teritorijalno i brojčano uzev, malog naroda?

U dva programa Izvršnog odbora SANU u razmaku od četiri godine to pitanje je naglašeno kao ključno: šta ne smemo zaboraviti i šta moramo poneti u zavežljaju sopstvenog identiteta preko brisanog prostora globalizacije. Ovo vreme i tehnologije komunikacije nisu naklonjene malim narodima. Štaviše, naizgled nenametljivo se provlači stav da smo sve bliže obali nekog globalnog civilizacijskog i kulturnog toka i da ćemo kada tamo stignemo dobiti sve što nam je potrebno – dovoljno je samo da zaboravimo ono što je bilo i ono što smo bili. Blaženo neznanje budućnosti! Iako će ove moje reči verovatno biti shvaćene kao mistifikacija identiteta, ja njegovo čuvanje shvatam kao preduslov, kakvu kaparu za slobodnu, uspravnu i kreativnu komunikaciju sa svetom. Konačno, preduslov za samorazumevanje, bez koga smo u tenutnom istorijskom, političkom i kulturnom lavirintu izgubljeni – tradicija, jezik i kultura su naše Arijadnino klupko.

Pojedini kritičari Akademiji zameraju distancu koju navodno pokazuje prema gorućim pitanjima,kako Kosovu tako i stanju u akademskoj zajednici koju kontaminiraju optužbe o lažnim doktoratima i hiperprodukciji fakultetskih diploma. Treba li Akademija da aktivnije učestvuje utim raspravama?

Vladimir Kostić Ph.d. President of the Serbian Academy of Science and the Arts, SASANetačno i tužno! Samo u prethodnoj godini i samo u zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, u SANU su se gotovo svakodnevno odvijale najrazličitije aktivnosti, kojima je prisustvovalo između 150000 i 180000 građana. Kada govorite o KiM, tokom pokrenutog dijaloga na čije manjkavosti smo vrlo konkretno ukazivali, nismo želeli da ono što mislimo i što smo izrekli potone u pesak, već smo, koliko je meni poznato jedina institucija koja je objavila knjigu sa stavovima svojih članova. To je priznaćete nešto trajnije! Knjiga je besplatno nuđena svakom ko je pokazao interes. U knjizi su pored stavova akademika, taksativno navedene stotine referenci (knjige, monografije, studije, radovi…) koje je SANU publikovala o KiM, da bi se video kontinuitet i intenzitet kojim se SANU bavila ovim problemom.

U SANU deluje i akademijski Odbor za KiM, koji redovno objavljuje zbornike, sa izuzetno značajnim tekstovima, za koje je jedan naš političar pre izvesnog vremena spontano rekao: „E, da sam ih imao kad su mi bili neophodni!“ A i ti tekstovi su bili slobodno dostupni.

Što se tiče problema akademskog poštenja, pa SANU je među prvima organizovala skup o tom pitanju pre nekoliko godina, iz redova SANU su potekle ne samo inicijative, već i predlozi zakonskih tekstova o pitanjima koja pominjete. Od tada je održano barem 10 sastanaka na kojima su dotaknuti, pa i poimence, problemi u sferi akademske etike. I svi skupovi su bili otvoreni za javnost. A evo, čak ni vi niste o tome informisani.

Treći problem je uporno guranje SANU u izjašnjavanje po političkoj, pa i partokratskoj opredeljenosti. Čak i ne pitaju zašto se ne izjašnjavamo, već zašto glasno ne kažemo „to i to“. Kao da smo razglasne kutije tuđih mišljenja i interesa. Ako je preduslov da nam se priznaju angažovanost i aktivnosti to da nekritički ponavljamo tuđe reči koje će nam dostavljati sa svih strana, neka onda u i ovako intoksiciranoj blogosferi ostane netačna tvrdnja da SANU „ne radi ništa“.

U jednom nedavnom intervjuu rekli ste da državni vrh nikada nije pozvao Akademiju u vezi sarešavanjem pitanja Kosova. Da jeste da li verujete da bi SANU mogla da odgovori jednimglasom?

Ne znam da smo od bilo koje vlasti u proteklih par decenija dobili takav poziv. Ne verujem ni da bi odgovor SANU bio potpuno unison, kako Vi kažete „jednim glasom“, iako ne znam ni jednog člana da nije iskreni patriota u najfinijem smislu te reči. Iza jednoglasja institucija ne retko se nazire kukavičluk pojedinaca, koji izbegavajući da se odrede, biraju institucije da se iza njihovog zaklona, čak i kada nisu potpuno saglasni, sakriju. Tako je mnogo komotnije. Sa druge strane, SANU nije horska institucija i o tome je već mnogo toga rečeno, iako nam razne grupe šalju gotove tekstove i definitivne stavove koje bi mi valjda trebalo samo da neizmenjene pročitamo. Konačno, da i ja postavim pitanje, ako svi mislimo isto, što bi uopšte pokretali razgovor? Različitost stavova i ideja je veći „poklon“ sopstvenoj sredini i odgovornije izvršavanje dužnosti institucija poput SANU, univerziteta i sl. Ako ništa drugo, sem ako ne gajite iluziju kao mnogi u ovoj našoj Srbiji da je istina isključivo u njihovom vlasništvu, imaćemo oko čega da razgovaramo.

Smatrate li da bi dogovor izmedju Beograda i Prištine morao da reši pitanje kulturne i verske baština na Kosovu i mora li da ostane „srpska“ a ne kosovska, kako je obrazlagano u zahtevu daKosovo postane članica Uneska?

U jednom davnom intervjuu zbog koga sam kritikovan, napisao sam i reči koje su prošle nezapaaženo: „Kosovo naravno podrazumeva i ogroman deo onoga što predstavlja našu kulturnu osnovu. Oko toga se moramo boriti zubima i noktima iz prostog razloga jer je to pokušaj zapravo oduzimanja nečega što predstavlja supstrat i naše istorije i dela psihologije i čega god hoćete.“ Mišljenje nisam promenio i ideju o „kosovskoj kulturnoj baštini“ doživljavam kao podrugivanje, kao još jedan iracionalni pokušaj poniženja. Neću kriti od apostola političke korektnosti koji haraju Evropom da ni na tren ne mogu poverovati da će oni koji su za mete svojih napada imali 236 crkava, manastira i drugih objekata u vlasništvu SPC, naglo i idilično osetiti u jednom trenutku da se radi o civilizacijkoj vrednosti koju treba čuvati. Ne verujem da će oni koji su ih do juče palili, bez osećaja da pripadaju civilizacijskom i svakom drugom kontekstu u kome su ti spomenici nastajali, imati grižu savesti zbog crkve Bogorodice Odigitrije iz 1315. godine, crkve Svetog Nikole iz 1331. godine, crkve Svetog Spasa iz 1348. godine, te manastira i isponice Sv. Petra Koriškog sa početka 13. veka? Kako modernom cinizmu objasniti tugu 5261 (taj broj je u međuvremenu nesrećno rastao) uništenih ili oštećenih nadgrobnih spomenika iz 256 naših grobalja, dok na više od 50 njih ne postoji ni jedan čitav spomenik.

Ako nam oduzmu staranje i kontekst „srpskih spomenika“, samo će me uveriti da moćni ne žele ni mir ni pomirenje na tim prostorima, već upotrebljivu otvorenu ranu za njihova bedna i nemilosrdna geostrateška nadmudrivanja. Opisujući manastir Dečane, akademik Mihailo Lalić, u Zatočnicima, drugoj svesci memoara i dnevnika Peja Grujovića, piše: „Znao sam ponešto, iz pjesmarica više nego iz istorije, o tom manastiru; viđao sam ga i na slici, ali da on tu nov stoji šest vekova, nadtrajavajući i Srbe i Turke i Albance s bijelim kapama i njihove česte kavge, duge mržnje i kratka mirenja – to je izgledalo nevjerovatno. Činilo mi se, pa i sad mi se tako pričinjava, da je u tom zdanju ugrađeno nešto nadprirodno – nekakav čudesni spoj oplemenjene materije i u materiji uhvaćene duše. Bez neke takve ravnoteže udaljenih i suprotnih elemenata s dva pola kosmosa, bez njihovog zagrljaja, ne bi se moglo dogoditi da nešto tako dugo potraje u zemlji gdje sve kratko traje i brzo nestaje…Volio bih još jedanput da je vidim da provjerim je li joj zaista duša u ljepoti, kao što ja mislim, a ljepota u obećanju i nadi koju daje svakom ko je vidi, bez obzira na vjeru kojoj pripada.“

Izrazili ste bojazan da bi u odnosima Srbije sa medjunarodnom zajednicom, u kojima je podsećate, bilo i surovosti prema Srbiji, ponovo mogli da se nadjemo u fazi opasne izolacije. Ako dodajete da političke odluke u svetu diktiraju „vojna i ekonomska“ moć, kako izbeći takav scenario?

Vladimir Kostić Ph.d. President of the Serbian Academy of Science and the Arts, SASABombardovanje Srbije za mene lično je neupitan i neodgovoran zločin. Surovost i isključivost sa kojima je ono sprovedeno i danas, dvadeset godina kasnije nisam u stanju da razumem: ima u svemu tome nečeg iracionalnog, nekih čudnih istorijskih i ideoloških naslaga i vulgarnih predrasuda. Međutim, neophodno je da pokušamo da shvatimo, čak i demencijalne motive, tu isključivost i surovost, da nam se scenario ne ponovi. U razgovorima sa ljudima iz inostranstva, kada pokušavamo da rasvetlimo to vreme i okolnosti, ne vređa me toliko olako odbijanje naših argumenata, koliko nezainteresovanost i indifirentnost, čak i tamo gde je ne očekujemo, što me uverava da se mnogi od mojih sagovornika ne bi mnogo uznemirili i da se sve ponovi. Međutim, ne manje opasni od onih koji su politički i vojnički inicirali bombardovanje, su oni oko nas, ali i među nama samima, koji zagovaraju pozicije koje vode u izolaciju Srbije. Taj stav me je i potakao da u pomenutoj knjizi SANU o KiM napišem i ove redove: „U izboru svojih odluka verujem da Srbija treba da vodi računa da ne bude ponovo izolovana i isključena iz tokova šireg okruženja kome pripada. (Samo) Prkos pojačan iskustvom, koje i sam delim, da su izolacija i sankcije nametnute Srbiji bile nepravedne i destruktivne, kontraproduktivan je i, ako se apsolutizuje u politički stav, u suprotnosti je sa intresima građana, naroda i države… Štaviše, izolacija Srbije bi bila konačan uspeh njenih hipotetičkih „ukletih neprijatelja“ (pod uslovom da postoje), jer smo svi svesni teških demografskih, ekonomskih, tehnoloških i drugih posledica izolacije sa kojom imamo iskustva iz ne tako daleke prošlosti.“ Kako to postići nije pitanje za jednog čoveka, već za mnoštvo ljudi i institucija.

Po optimističnijem scenariju Srbija bi oko 2025. mogla da postane članica EU. Verujete li u takvumogućnost?

Iskreno, ne. Ne verujem da ću za života dočekati taj trenutak. Istina, ako odem ranije, pre 2025. godine, možda neke šanse i postoje.

Na šta tačno mislite kada kažete da je „budućnost najskuplja srpska reč“?

Upravo to da je za sve narode, pa naravno i moj, budućnost najskuplja reč. Bojim se da je ovde često prenebregavamo u našim izborima prioriteta. Nehajno je ostavljamo za kraj dnevnog reda naših sastanaka, pod tačkom „razno“, a s obzirom na to da nam sastanci predugo traju, taj deo dnevnog reda ostavljamo za sledeći sastanak… i tako redom.

Kao profesor Medicinskog fakulteta svakako ste svedok velike zainteresovanosti mladih da odu iz zemlje. Poražavajući podatak koji statističari beleže kao novinu je da ih sada u toj nameri, ogromnom većinom podržavaju i roditelji. Verujete li u scenario po kome u Srbiji uskoro „neće biti koga da nas leči“?

Kao laiku koji je poslednjih godina puno slušao o tom problemu, čini mi se da se radi o užasno složenim pitanjima koji ne potresaju samo Srbiju. Uz izvinjenje ako Vas ove reči podsete na jedan drugi tekst: bauk kruži Evropom, bauk negativnih demografskih trendova. Prilično zastrašujuće mi odzvanjaju podaci izrečeni na jednom skorašnjem simpozijumu u SANU: naime, procenjuje se da se broj stanovnika Srbije u međupopisnom periodu (2002-2014) smanjio za između 367-422 000, pri čemu je migraciona komponenta doprinela tom padu sa 15%-26%. Preko četvrt veka, iz godine u godinu Srbija beleži negativan prirodni priraštaj. Na 1000 stanovnika godišnje Srbija gubi oko 5 stanovnika. Pored odlaska u inostranstvo, nepovoljne su i unutrašnje migracije: 7 uzastopnih popisa otkrivaju da se iz većine naselja stanovništvo odliva, dok naseljenost raste samo u Beogradu i nekoliko gradskih centara.

Nekako se uvuklo i ustalilo verovanje da „ovde života nema“. Ne sećam se da sam do skora na televiziji gledao one studente koji su prvi na rang-listama domaćih fakulteta, dok gotovo sladostrasno prikazujemo sjajne mlade ljude koji su primljeni na strane univerzitete i koji, upravo zato što nam „najbolji odlaze“ (mada to niko i nikada nije egzaktno dokazao – neće biti da ovde ostaju samo nesposobni), samo ilustruju početnu premisu koju smo digli na pijedestal neupitnog aksioma. Poslednjih godina me još više potresa činjenica da odlaze ne samo ljudi na početku svojih karijera, već etablirani, sredovečni stručnjaci sa 40-45 godina, odvodeći svoje porodice. Ne bih voleo da neko shvati da mislim da ljudi odlaze samo zato što su razmaženi, ali neki odlaze i u nedostatku punog uvida i informacija. Dužni smo da se zamislimo koje sve (pa i psihološke) frustracije, pored nesumnjivih i ključnih ekonomskih problema, doprinose našoj spremnosti da se priključimo planiranju i podržimo „veliko bekstvo“ naše dece. Da li smo im i mi, njihovi roditelji, sa našim oportunizmom i otporom ka svakoj promeni status quoa, sa staračkom upornošću da ne oni, već upravo mi treba da im planiramo budućnost, jedan od razloga… Ali o tome je, neuporedivo bolje i talentovanije pisao jedan Duško Kovačević.

Što se tiče scenarija da uskoro „neće biti koga da nas leči“, on je imao i jedno podmetanje moje generacije da i oni koji su ostali ne vrede mnogo. Ja ne mogu da govorim globalno, ali na Klinici za neurologiju, samo u mojoj grupi vidim 5-6 mladih specijalista koji znaju mnogo više nego što sam ja znao u njihovim godinama, koji nemaju razloga da u godinama koje im slede, ne budu bolji lekari i istraživači od mene (možda to nije mnogo, ali je, što se mene tiče, to najkorektnije poređenje). Ako ostanu…

Naveli ste kao jedan od svojih ciljeva da Akademiju približite mladim ljudima. Kako to nameravate da uradite?

Svakako ne paternalizmom! Verovatnije, promišljenijim sadržajima rada. Ako postoji izvestan prekid ili barem, slabiji signal u transgeneracijskoj komunikaciji (a slutim da postoji) i ako kao postulat prihvatimo da nema boljih ili gorih generacija (samo mlađih i starijih), onda smo dužni da pokušamo da mlađe generacije i njihovo vreme razumemo. Shvatio sam da sam beskrajno karikaturalan i patetičan kada razgovaram sa svojom decom, pa i sa unucima, započinjući svoje tirade sa „u moje vreme“ – najstariji unuk mi je bez mnogo sentimenta odgovorio „tvoje vreme je prošlo!“ Uz to, na nama je odgovornost da im ipak stavimo do znanja da im naše iskustvo i vrednosti kojih smo se držali (koliko smo ih se držali) možda ipak imaju neku vrednost i za njih. Bilo je takvih pokušaja u poslednje četiri godine u SANU, ali nisu bili posebno uspešni.

Koliko je za rad Akademije važna medjunarodna saradnja i šta u tom kontekstu za SANU znači nedavno potpisivanje Sporazuma o saradnji sa Kineskom akademijom nauka?

Međunarodna saradnja sa drugim nacionalnim akademijama je i za vreme prethodnog rukovodstva bila izuzetno važna, a mi smo tu politiku samo nastavili. Naravno, treba imati u vidu da je struktura nacionalnih akademija heterogena: negde su u pitanju akademije slične našoj, negde su akademije nauka i akademije umetnosti razdvojene, u Kini na primer, postoje kao odvojene Kineska akademija nauka posvećena prirodnim i matematičkim naukama, sa kojom smo potpisali sporazum, i Akademija društvenih nauka, sa kojom ćemo uskoro imati susret, a u nekim zemljama, poput Grčke, ne postoji institucija nalik nacionalnim akademijama u većini drugih zemalja. Naš prioritet je regionalna saradnja ali ona, nažalost, nije idealna, sporija je sa nekim susedima nego što bi to SANU želela, ali smo svesni da politika i dalje ima značajan uticaj u odlučivanju nekih naših suseda. Nisam preveliki optimista barem u bliskoj budućnosti!

Što se saradnje sa Kineskom akademijom nauka tiče upečatljiva je razlika u veličini i potencijalima: na primer, u njoj radi preko 100 instituta sa oko 70000 istraživača i naučnika, u njenom okviru su tri univerziteta i čitav niz organizacija koje olakšavaju eksploataciju (pa i komercijalnu!) naučnih dostignuća, sa obrtom koji je oko 1,5 put veći od budžeta cele Srbije. Sa tako moćnom institucijom drugi se utrkuju da sarađuju. Očito da je pred nama posao da, imajući u vidu ove frustrirajuće relacije, definišemo prostore u kojima imamo šta da doprinesemo. Nešto od toga se već odvija kroz bilateralne projekte. Konačno, važno je da naglasimo da nas ove godine čeka i potpisivanje sporazuma sa nemačkom Leopoldinom. Ukratko, ipak se okreće.